Кратка, али типично београдска
Шантићева има предратне виле и дворишта у којима се спајају старо и ново, отменост и сналажљивост. Ту је 1987. године Мирослав Лекић снимао филм „Догодило се на данашњи дан”
Сећам се серије „Алекса Шантић” емитоване почетком хаоса деведесетих. Сцене из серије навиру кроз свесно створена несећања о хаосу. Анка Томлиновић (игра је Снежана Богдановић), Шантићева велика неостварена љубав, има земљане нијансе на очима и исто такве, додатно и седефасте, на уснама. Та бисеровина је последњи сјај осамдесетих. Убрзо ће се напунити крвљу. Сцена у којој Анка и Алекса (Бранислав Лечић) једу грожђе прожета је одсјајима сунца и елегијом због које ми и сада, како написа Шантић, „тело дрхће” и због које „горим огњевима свијем”. Ту „истинску љубав” жртвовао je на молбу мајке. Уз дужно поштовање, не знамо да ли би стварно драматично одузела себи живот како се клела да се њен син оженио женом коју она није хтела. Сурове су ове речи док евоцирам романтику коју је Шантић изливао у своје стихове, говорећи Анки да је чека тамо где спава плави јоргован и да „лежи а све мисли на њу”, али – послушао је мајку. Лица главних глумаца у серији су глатка, млечна, млада, младолико зрела и зрело младолика, свежа. Емоција искрена.
Алекса Шантић је био песник веран свом родном Мостару. Живео је у стричевој породици јер му је отац умро млад. Завршио је трговачке школе у Трсту и Љубљани. Вративши се у предодређени град, водио је књиге у очевој трговини. Но, таленат није могао да се повинује практичности те је кренуо да пише. Севдалинска лирика је била његова друга кућа. Писао је о свом болу и чежњама (волео је Анку, Емину и Зорку; ниједну није оженио), али и о родољубљу. У Мостару је био културни прегалац, сарадник и уредник новина и часописа („Зора” је, на пример, била веома утицајна), оснивач, певач и композитор Српског певачког друштва и дописни члан Српске краљевске академије. Све за свој народ. Због песама је оптуживан. Но, прошла су та времена. Одавно није оспораван. Напротив, обожаван је.
Сада више нема оног његовог чувеног „ако хоћеш” упућеног Анки. Избрисала га је љубав читалаца. Хтели су, хоће и хтеће да живе у његовим стиховима. Миријадско хтење публике је разводнило свако „ако” и обрисало све његове сузе.
Био је увек дотеран, са беспрекорно чистим и сјајним ципелама и панталонама на оштру ивицу, на коју се могло скоро посећи. И човек који је о себи рекао: „Никад се нисам пузајући пео уз прагове горде, штоно воде скуту високих и моћних; нити сам на путу своме игда челом прах по тлима мео.”
Кад смо већ код пута, серија почиње Шантићевим писмом: „Путеви живота су сурови. Њихова је стрмен оштра и ледена. Што се више пењемо, све је студеније и све је голет виша.” А какав је пут који у Београду чува дух мостарског а нашег песника?
Отписана пекара
Шантићева улица је кратка и обично се заобилази јер се више обитава у Венизелосовој, око Битеф театра или у Цариградској. У њу се залази тенденциозно, ако се ту живи или ако се шетњом жели упити магија Београда, као што то често чини моја пријатељица Јелена, са којом се састајем да заједно Шантићевом прођемо.
Када се иза леђа остави некад чувена пекара „Код три лава”, саграђена 1912. године, једна од оних на чију помисао ти се јави глад каква ниси знао да постоји јер све је од хране било истовремено супстанцијално и ваздушасто. У њој је сниман филм „Повратак отписаних”. Затворена је пре десетак година, а многи и даље пате за њом. „Нема више Нацетовог укусног хлеба нити врућег домаћег пекмеза који цури из великих кристалом пошећерених крофни”, каже ми Јелена сетно, рукама описујући облик пекарских производа. Надамо се да ће се обновити а не заменити неком новом зградом непрописне висине.
На ћошку, на улазу у Шантићеву, налази се ресторан у ком велике маркетиншке агенције славе важне корпорацијске датуме. Јелена, дивна жена која воли јарке боје, вешто води сапутника, мене, кроз Шантићеву.
„Шантић има дивну улицу”, каже она. „Кратка је, али типично београдска.” Слажем се. Улица има предратне виле и дворишта у којима се спајају старо и ново, отменост и сналажљивост. Сазнајем и да је у улици 1987. године Мирослав Лекић снимао филм „Догодило се на данашњи дан”. Улица је лети сеновита, прохладна, нема много сунца (ни са туђег ни са нашег неба), слатка у својој краткоћи. Неке од фасада су обновљене почетком двехиљадитих, нису оронуле, али нису ни у најсјајнијој нијанси. Ипак, причају своје приче. Ту је „Хамлетов балкон”, како Јелена тепа једној заиста шекспировској тераси. Ту је и „соба са погледом”, то јест један приземни прозор који је лети пун цвећа. Преко пута су ваљкасти стубови као део једне фасаде. Дивим се плаво-браон шалонима док са Јеленом разгледам прелепе антрее.
На једној згради на графиту пише „чаршија”. Фасцинантан је спој велеградског и чаршијског, који се јасно види и у дворишту броја 3. Гвоздена капија је отворена те улазимо јер знамо – кад прођемо улаз и степенице, чека нас рај, драг београдски дворишни амбијент. Земљу је прекрио тамнозелени бршљан, хедера налик на вирак, а на штрику се суше црвено ћебе, јастучница на којој пише „love” и кухињске крпе. У дворишту поред је мањи штрик на коме су само штипаљке: осушило се шта је требало да се осуши.
А та спонтаност пребаченог ћебета и мајушна ноншалантност (крпе и јастучница нису у најбољем стању) дају призору људску и топлу енергију несавршености. Пресавршеност је досадна. Преко пута, на улазу у број 2, неко је, како ми се чини, педесет и неке прошлог века, танком белом фарбом исписао назив улице.
Више душе
Пре него што седнемо у ресторан у саћу Шантићеве, који у башти има старо, отпорно дрво које „прави хлад као да прича причу”, како рече Јелена, излазимо накратко на Гундулићев венац, одакле се Шантићева баш лепо види. Ту су две зграде: једна која има дозидани мали коси кров и друга боје чоколаде са поморанџом, какву сам Јелени поклонила пред ово кратко путовање. Браонкаста је плус оранжаста. Баш као мој знак пажње.
„Све моје цветне наранче / Вихор је покидô љут”, написао је Шантић у песми „Прољетња ноћ”. О, Шантићу, у Шантићевој и свуда около, где год је твој дух, знај: сва твоја „ако” и сва твоја кидања, ево, благољубно лечимо ми који пролазимо, читамо, волимо, осећамо.
Твоја улица те памти и кроз прошлост и кроз садашњост. Памти те фића испод ћерамиде покривен цирадом на фотографији из 1959. године, коју је светлописао Срђан Плавша. Памте те и деца која крајем седамдесетих прошлог века чуче поред црвеног „ситроена grand série” и они којима је било дозвољено паркирање са десне стране (сада више није); памти те и турска калдрма која је опстала до неких шездесетих. Можда је баш тада твоја улица имала „више душе”, како неки Београђани коментаришу на мрежама, јер сада „због новоградње личи на тунел”.
Желимо да се дух Београда одржи. Сви ми који смо остали овде несвесно или свесно, слушајући Алексу, сина Риста Шантића, који је написао: „У овој земљи останите и ви”, сви ми кажемо да је потребно наћи баланс, не претеривати ни у чему, бити захвалан родном тлу по коме ходамо.
