Dobro se dobrim vraća

„Malo ima stvari koje će ljude više odobrovoljiti nego kad im ispričamo veliku nesreću koja nas je nedavno snašla.” Upravo jednom takvom odobrovoljavanju svedočimo. I mi, ali i televizije. U nesrećama vazda živimo, a trenuci odobrovoljavanja tu i tamo nas snađu. Ovih dana zanimljivo je bilo videti kako se pojedine televizije, iz časa u čas, iz minuta u minut, odobrovoljavaju. I da li su nam u nesreći sapatnici, saučesnici, huškači... ili, pak, mirotvorci. TV program ovih dana gledali smo kao važnu utakmicu nacionalne reprezentacije i šaltali kanale, opredeljivali se, skandirali, psovali... Svakako smo se probudili iz zimskog sna, hibernacije, zauzimajući ovu ili onu stranu. Važno je bilo pridobiti one koji u televiziju još uvek veruju, kao u Bibliju... Sa mladima su već odavno izgubili bitku...

Ljudi nisu zatočenici sudbine, već vlastitog uma... A upravo im taj um kreiraju mediji... Jer, najčešće svoje mišljenje o ljudima formiramo nakon deset sekundi što pogledamo vesti na malom ekranu. Zato ni ne čudi što se televizije toliko takmiče da nas, u skladu sa svojim interesima, preoblikuju...

Društvenih nemira je uvek bilo i biće jer je u prirodi svakog mislećeg bića da negoduje, da oseća nepravdu, da se bori za jednakost i suštu egzistenciju. Ali ono što nas je iznenadilo je da smo se uljuljkani, hipnotisani, umrtvljeni i poraženi od rijalitija i TV sapunica, napokon osvestili, uštinuli i uvideli da smo još uvek ljudska bića, da osećamo, razumemo, da imamo emocije, da u nama još uvek ima i solidarnosti, osećaja pravičnosti, humanosti, empatije, te tako moderne već otrcane reči koja se više pominje, a manje primenjuje... ali i mržnje, ljubomore, zavisti, revanšizma, oholosti, vlastoljubivosti... Koja će od ovih ljudskih osobina pobediti? I hoće li nas sve ono što se dešava na ulicama zaista izvesti na pravi put da biramo stručne, a ne priučene, da biramo obrazovane, a ne korumpirane, da volimo prirodne lepote, a ne veštačke, da se borimo za vredne, a ne da lenje nosimo na svojim plećima... I da svaki mukotrpni trud bude nagrađen, a ne onaj sa stranačkim titulama i zaslugama... Ili će nam se osladiti i ubrzo dosaditi talas buntovništva, čiji je deo prijatno biti, koji nam unosi neophodnu dozu dinamike u naše dosadne besciljne živote. Ili ćemo se ubrzo vratiti starim navikama i nametnutim „vrednostima”, nemajući snage da prvo promenimo svoje živote, menjajući tako i sve ostale.

Jer, da je čovečanstvo oduvek bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina... Verujem da ćemo biti razumniji od prethodnika... I da ćemo se makar malo mrdnuti s mrtve tačke.

Našli smo se ponovo na besciljnom putu ka nekom boljem sutra, koji je ispunjen i rupama i zakrpama, i drumskim razbojnicima, baš kao i čuvene „Kamiondžije” koje voze još jedan krug, u potrazi za boljim životom. Obespravljeni, poniženi, degradirani, koliko god karikaturalno i naivno predstavljeni, u komičnom žanru, suočavaju se sa beskrupuloznim kriminalcima, hohštaplerima, prevarantima, ali obraz, čast i ono zrno čovečnosti nikada ne gube. Obrazovani i načitani bibliotekar Žića jedva sastavlja kraj s krajem i prehranjuje svoje četvoro dece jer danas niko ne čita, a učene niko ne ferma. Ali, on je srećan i zadovoljan čovek iako stalno iznova počinje od početka. Njegov prijatelj, sapatnik i kum, poštenjačina Baja je zbog junačkog čina ponovo na ulici. Iako je shvatio da se dobra dela danas ne isplate, on ne gubi nadu... Da li smo svi mi pomalo Žića i Baja, kamiondžije na putu u sunovrat, na kojem ne vidimo jasno putanju kojom idemo, a još manje horizont...

Dobro će pobediti, i snaga čoveka, u to ne sumnjam... Jer, to je serija... Zato se i prave, da bi nas bar malo prosvetlile. A hoćemo li umeti da od serije napravimo život, a ne obrnuto, to samo od nas zavisi...

Veličina čoveka ne ogleda se u njegovom bogatstvu, već u njegovom integritetu i sposobnosti da na ljude oko sebe utiče pozitivno. Nadam se da će i televizije krenuti tim putem... I prepoznati da se dobro dobrim vraća.