Identitet grada

Dva teksta Borislava Stojkova – „Nesanica zbog Kalemegdana” i „Digitalna utopija” – bila su povod da se zapitamo kako bi trebalo da izgleda idealan grad koji bi usrećio čoveka, koji bi zadovoljio sve ljudske potrebe. Da li je ideal čoveka da sebe i svoju okolinu učini srećnim danas prioritetan i moguć kad su profit i korupcija, duhovna i moralna beda, nemilosrdni, nehumani, agresivni planetarni vladari, a što je u neskladu, počev od Njegoševe misli: „Moj amanet a život prirode.”

Tu bojazan naglašava naslov teksta „Nesanica zbog Kalemegdana”, kad se gradovi usled razvoja neminovno menjaju. Da bi se menjali, neki delovi grada se ruše, drugi odlaze u zaborav, dok neki traju u pamćenju savremenika ili na starim fotografijama. Neki delovi grada važni su samo užem krugu stanovnika i, kada nestaju .g10266Ursid15404046)d11940175 _dbchili^insrsid11940175 Ьleng1026&`ngfe1033Lhichmenjaju_033]insrsid11948q75!1940175  ]f222ãhsvojîgnp1806> :22t175 l_kLlang10266,0|inwrsid11940175|f0  samo oni tuguju. Gradovi imaju svoje markantne tačke, mesta po kojima su prepoznatljivi. To su prostori, zgrade, urbane celine koji čine identitet grada, a gradovi su deo identiteta nacije i države. Identitet je, naravno, bitan čoveku i gradu. Identitet daje strukturu i kontinuitet. Savremeni svet boluje od gubitka identiteta na raznim nivoima. U psihijatriji se taj poremećaj zove granični poremećaj, a između ostalih karakteristika se manifestuje kao hronično osećanje praznine i labilan identitet. Ovaj poremećaj, nažalost, osvaja omladinu celog sveta. Psiholozi i psihijatri smatraju da ovaj podmukao poremećaj, između ostalog, uzrokuju gubitak strukture i bliskosti u porodici i društvu. Gradovi kao da postaju granično poremećeni naglim gubitkom strukture i identiteta. Takozvani „investitorski urbanizam” nema milosti i senzibiliteta ni za identitetske arhitektonske i urbanistički značajne tačke. Kultura kontinuiteta je slaba da bi se oduprla naletu krupnog kapitala i korupcije.

Primera rušenja značajnih građevina u istoriji ima mnogo, a rušilac nije bio ovaj današnji, profit i korupcija, već ideologija. Pod naletom boljševika u nepovrat su otišla kulturno-istorijska dobra; najvelelepnije crkve, manastiri, tornjevi, mostovi, spomenici i slavoluci vekovima stari. Hram Hrista Spasitelja, sagrađen u čast ruske pobede nad Napoleonom, bio je najveća verska građevina u celom SSSR-u. Na mestu hrama napravljen je bazen. O simbolici bazena na mestu sakralne građevine moglo bi se puno reći. Sličan je primer iz mog rodnog grada Nikšića kada je u Crkvi Sv. Nikolaja na Vidrovanu držana stoka. Crkva je građena deset godina od 1896. na temeljima crkve iz 1290. Nijednoj kulturi za skoro deset vekova nije palo na pamet da na mestu crkava i manastira gradi bazene i štale. Sovjetski urbanizam, čiji smo mi bili ogranak, bio je brutalno sredstvo ideološkog raskida sa „opijumom za narod”. Puno je takvih primera.

Spomenici neoliberalnog progresa

Beograd je danas pred istim izazovom u drugačijem kontekstu. Ruše se amblemi grada zbog profita, hotel „Jugoslavija” i Generalštab. Čekamo da se popuni „bačen” prostor Kalemegdana. Uzalud protesti i negodovanje struke i građana: svako ima svoje argumente zbog čega smatra da „napredak”, korupcija i profit ne opravdavaju destrukciju identiteta grada. Ako se u prošlosti rušilo u ime ideala komunističkog napretka, ne znači da novi vlastodršci imaju pravo da ruše isključivo zarad svog i profita investitora, oličenog u korupciji. Profit će otići, a ostaće simbolički prazna mesta iako će na njima nići nova moderna zdanja, spomenici neoliberalnog progresa.

Hotel „Jugoslavija” i Generalštab, simboli jednog vremena i jedne države, nastajali su na konkursnim takmičenjima naših najboljih stvaralaca savremene arhitekture. Bili su i njen ukras, deo nas samih, deo našeg kulturnog identiteta, našeg sećanja, a danas je njihovo rušenje simbol srama i korupcije koja je žestoko uzela Srbiju u svoje kandže. Rušiti ih ravno je ratnom zločinu počinjenom u miru. Korupcija je u Novom Sadu lišila života 15 građana, predsednik Srbije je najavio oštar obračun sa korupcijom, a pitanje je hoće li biti dosledan u antikorupcijskoj mreži kao Si Đinping, koji je 56 visokih zvaničnika smenio sa položaja i protiv njih je pokrenuta istraga zbog sumnje da su umešani u koruptivne poslove kojima su oštetili državu.

Generalštab i hotel „Jugoslavija” potvrđuju koliko su profit i korupcija u vezi sa vlasti. Direktorka zavoda za zaštitu spomenika kulture odbila je da potpiše sramnu odluku vlasti da preda Generalštab agresoru. Ministar finansija, koji spada među najbogatije Srbe i kome jedino nije uspelo da se okiti titulom doktora nauka, jer je kupljena disertacija poništena, tražio je od direktorke Đukanović da potpiše predlog za skidanje zaštite sa zgrade Generalštaba. Ona je pozvana u Ministarstvo ekonomije, gde joj je ultimativno rečeno da mora da razmisli za dva dana da skine zaštitu sa Generalštaba ili da podnese ostavku. Dubravka Đukanović postupila je profesionalno, podnela je ostavku ne želeći da bude saučesnik vlasti u nečasnoj korupciji koja poklanja Generalštab onima koji su ga bombardovali i koji su ubijali srpski narod.

Posebna je priča o hotelu „Jugoslavija”, simbolu jedne države i jednog vremena, koji je više od pet decenija bio slavno ime, a koji je svečano otvorio sam Broz i u njemu gostio svetske državnike i diplomate, počev od britanske kraljice Elizabete Druge, američkih predsednika Ričarda Niksona, Džimija Kartera, libijskog vođe Muamera Gadafija, kancelara Vilija Branta i drugih. Hotel „Jugoslavija” je ušao u Ginisovu knjigu rekorda zbog lustera u holu teškog 14 tona, sa 40.000 „svarovski” kristala i 5.000 sijalica. Ostale prostorije krasilo je 16 manjih lustera od „svarovski” kristala.

Iskustvo Njujorka

Kada je krajem prošlog veka u Njujorku napravljen projekat izgradnje nebodera iznad poznate železničke stanice, podignuta je velika bura zbog protesta javnosti, koja je na kraju oduvala projekat izgradnje. Žaklina Kenedi Onazis osudila je diranje u jednu od glavnih identitetskih urbanih tačaka Njujorka. Nije li okrutno dopustiti da naš grad postupno umire lišen svih svojih ponosnih spomenika? Amerikancima je stalo do njihove prošlosti, znaju kako da iz svoje kratke istorije čuvaju ono što je okosnica njihovog identiteta. S istom odlučnošću napadaju identitetske tačke drugih naroda, između ostalog i građevine, bilo da ih ruše bombama ili ih otkupljuju i menjaju njihov lik. Zgrabili su zgradu Maršalata u Beogradu i smestili svoju ambasadu. Zahvaljujući korupciji, ista sudbina čeka Generalštab.

Kome je bitno što će Dunavski kej i priroda izgubiti svoju dušu! Važan je profit. Dunavskom keju ne priliči nijedna gromada iz Beograda na vodi, jer će biti u suprotnosti sa lepotom prirode i biće to zločinačka nakaza. Treba zaustaviti rušenje hotela „Jugoslavija” i drugih simbola Beograda.