Идентитет града

Два текста Борислава Стојкова – „Несаница због Калемегдана” и „Дигитална утопија” – била су повод да се запитамо како би требало да изгледа идеалан град који би усрећио човека, који би задовољио све људске потребе. Да ли је идеал човека да себе и своју околину учини срећним данас приоритетан и могућ кад су профит и корупција, духовна и морална беда, немилосрдни, нехумани, агресивни планетарни владари, а што је у нескладу, почев од Његошеве мисли: „Мој аманет а живот природе.”

Ту бојазан наглашавa наслов текста „Несаница због Калемегдана”, кад се градови услед развоја неминовно мењају. Да би се мењали, неки делови града се руше, други одлазе у заборав, док неки трају у памћењу савременика или на старим фотографијама. Неки делови града важни су само ужем кругу становника и, када нестају .g10266Уrsiд15404046)d11940175 _dbchили^insrsid11940175 Ьleng1026&`ngfe1033Lhichмењају_033]insrsid11948q75!1940175  ]f222ãhсвојîgnp1806> :22t175 л_кLlang10266,0|inwrsid11940175|f0  само они тугују. Градови имају своје маркантне тачке, места по којима су препознатљиви. То су простори, зграде, урбане целине који чине идентитет града, а градови су део идентитета нације и државе. Идентитет је, наравно, битан човеку и граду. Идентитет даје структуру и континуитет. Савремени свет болује од губитка идентитета на разним нивоима. У психијатрији се тај поремећај зове гранични поремећај, а између осталих карактеристика се манифестује као хронично осећање празнине и лабилан идентитет. Овај поремећај, нажалост, осваја омладину целог света. Психолози и психијатри сматрају да овај подмукао поремећај, између осталог, узрокују губитак структуре и блискости у породици и друштву. Градови као да постају гранично поремећени наглим губитком структуре и идентитета. Такозвани „инвеститорски урбанизам” нема милости и сензибилитета ни за идентитетске архитектонске и урбанистички значајне тачке. Култура континуитета је слаба да би се одупрла налету крупног капитала и корупције.

Примера рушења значајних грађевина у историји има много, а рушилац није био овај данашњи, профит и корупција, већ идеологија. Под налетом бољшевика у неповрат су отишла културнo-историјска добра; највелелепније цркве, манастири, торњеви, мостови, споменици и славолуци вековима стари. Храм Христа Спаситеља, саграђен у част руске победе над Наполеоном, био је највећа верска грађевина у целом СССР-у. На месту храма направљен је базен. О симболици базена на месту сакралне грађевине могло би се пуно рећи. Сличан је пример из мог родног града Никшића када је у Цркви Св. Николаја на Видровану држана стока. Црква је грађена десет година од 1896. на темељима цркве из 1290. Ниједној култури за скоро десет векова није пало на памет да на месту цркава и манастира гради базене и штале. Совјетски урбанизам, чији смо ми били огранак, био је брутално средство идеолошког раскида са „опијумом за народ”. Пуно је таквих примера.

Споменици неолибералног прогреса

Београд је данас пред истим изазовом у другачијем контексту. Руше се амблеми града због профита, хотел „Југославија” и Генералштаб. Чекамо да се попуни „бачен” простор Калемегдана. Узалуд протести и негодовање струке и грађана: свако има своје аргументе због чега сматра да „напредак”, корупција и профит не оправдавају деструкцију идентитета града. Ако се у прошлости рушило у име идеала комунистичког напретка, не значи да нови властодршци имају право да руше искључиво зарад свог и профита инвеститора, оличеног у корупцији. Профит ће отићи, а остаће симболички празна места иако ће на њима нићи нова модерна здања, споменици неолибералног прогреса.

Хотел „Југославија” и Генералштаб, симболи једног времена и једне државе, настајали су на конкурсним такмичењима наших најбољих стваралаца савремене архитектуре. Били су и њен украс, део нас самих, део нашег културног идентитета, нашег сећања, а данас је њихово рушење симбол срама и корупције која је жестоко узела Србију у своје канџе. Рушити их равно је ратном злочину почињеном у миру. Корупција је у Новом Саду лишила живота 15 грађана, председник Србије је најавио оштар обрачун са корупцијом, а питање је хоће ли бити доследан у антикорупцијској мрежи као Си Ђинпинг, који је 56 високих званичника сменио са положаја и против њих је покренута истрага због сумње да су умешани у коруптивне послове којима су оштетили државу.

Генералштаб и хотел „Југославија” потврђују колико су профит и корупција у вези са власти. Директорка завода за заштиту споменика културе одбила је да потпише срамну одлуку власти да преда Генералштаб агресору. Министар финансија, који спада међу најбогатије Србе и коме једино није успело да се окити титулом доктора наука, јер је купљена дисертација поништена, тражио је од директорке Ђукановић да потпише предлог за скидање заштите са зграде Генералштаба. Она је позвана у Министарство економије, где јој је ултимативно речено да мора да размисли за два дана да скине заштиту са Генералштаба или да поднесе оставку. Дубравка Ђукановић поступила је професионално, поднела је оставку не желећи да буде саучесник власти у нечасној корупцији која поклања Генералштаб онима који су га бомбардовали и који су убијали српски народ.

Посебна је прича о хотелу „Југославија”, симболу једне државе и једног времена, који је више од пет деценија био славно име, а који је свечано отворио сам Броз и у њему гостио светске државнике и дипломате, почев од британске краљице Елизабете Друге, америчких председника Ричарда Никсона, Џимија Картера, либијског вође Муамера Гадафија, канцелара Вилија Бранта и других. Хотел „Југославија” је ушао у Гинисову књигу рекорда због лустера у холу тешког 14 тона, са 40.000 „сваровски” кристала и 5.000 сијалица. Остале просторије красило је 16 мањих лустера од „сваровски” кристала.

Искуство Њујорка

Када је крајем прошлог века у Њујорку направљен пројекат изградње небодера изнад познате железничке станице, подигнута је велика бура због протеста јавности, која је на крају одувала пројекат изградње. Жаклина Кенеди Оназис осудила је дирање у једну од главних идентитетских урбаних тачака Њујорка. Није ли окрутно допустити да наш град поступно умире лишен свих својих поносних споменика? Американцима је стало до њихове прошлости, знају како да из своје кратке историје чувају оно што је окосница њиховог идентитета. С истом одлучношћу нападају идентитетске тачке других народа, између осталог и грађевине, било да их руше бомбама или их откупљују и мењају њихов лик. Зграбили су зграду Маршалата у Београду и сместили своју амбасаду. Захваљујући корупцији, иста судбина чека Генералштаб.

Коме је битно што ће Дунавски кеј и природа изгубити своју душу! Важан је профит. Дунавском кеју не приличи ниједна громада из Београда на води, јер ће бити у супротности са лепотом природе и биће то злочиначка наказа. Треба зауставити рушење хотела „Југославија” и других симбола Београда.