Selo poznato po junacima i rakiji

Staro selo u opštini Koceljeva, koje je osnovao Ljutica Bogdan, a pop Luka podigao meštane na ustanak, sve teže odoleva zubu vremena. Mladih je sve manje, a meštani se ponose šljivovicom koju prave i poklanjaju

Selo Ljutice u opštini Koceljeva jedno je od malih, mirnih mačvanskih mesta koje se još ne daju i opstaju uprkos negativnom prirodnom priraštaju, što je bolna tačka većine srpskih sela.

Ljutice su jednim delom brdsko, a drugim delom ravničarsko selo s nešto manje od 500 stanovnika. Ime duguju srpskom feudalnom vlastelinu i epskom junaku Ljutici Bogdanu koji je selo osnovao u 14. veku. On je u ravnici pored Tamnave zasadio vinovu lozu i sazidao kulu s koje je pucao pogled okolinu. Ime sela prvi put se spominje 1429. godine u Hrisovulji despota Đurđa Brankovića kojom se odobrava čelniku Radiču da primi od kralja Žigmunda na uzdarje oblasti oko Tamnave: Ljutice, Zabrežje, Bošnjaci i Trstenica.

Za ovo mesto vezano je i ime ustaničkog vojvode i sveštenika Luke Lazarevića, čuvenog pop Luke. Rođen je u obližnjem selu Svileuvi, ali je kao paroh služio u crkvi u Ljuticama koja danas, nažalost, više ne postoji. Od Mišarske bitke pa sve do osvajanja šabačke tvrđave, pop Luka učestvovao je u borbama po Mačvi, Kitogu i Drini, nanoseći teške gubitke Turcima. Sahranjen je u porti šabačke crkve.

Najviša tačka u Ljuticama je Konjski grob, koji se nalazi na 389 metara nadmorske visine. Ime je nastalo po legendi o trci, odnosno opkladi između turskog age i Srbina iz Ljutica, čiji je konj brži i ko će pre do brda stići. Srbin je sve vreme vodio da bi mu konj crkao pred samim brdom. Tada je Ljutičanin otrčao do vrha brda i pobedio turskog velikaša, a svog vernog konja tu sahranio.

Često putnike zbuni selo koje se nalazi tik uz Ljutice kada se ide iz pravca Koceljeve. Naime, tu će se naići na tablu s imenom Subotica, ali ne ona sa severa Bačke.

Dok šetamo novoasfaltiranim stazama u Ljuticama, srećemo i domaćina Vladana Mićića koji nam ponosno pokazuje svoju magazu i mesto gde već 40 godina peče rakiju – „ljutičanku ljutu”.

– Ovu rakiju je još pre sto godina pravio moj deda Vojislav, pa moj otac Predrag, čiji se lik nalazi na etiketi na bocama, i ja to radim, evo već 40 godina. Pomaže mi sestrić Zoran. Rakiju spravljam od šljive stenlejke i svako ko je proba oduševi se – kaže Vladan.

Rakiju ne prodaje, već poklanja rodbini i prijateljima.

– Nema ništa lepše nego nešto drugom pokloniti. Takvi smo u ovom kraju, druželjubivi i srdačni. Jedino je grehota što je vrlo malo dece u selu. Pitanje je koliko će nam škola u Ljuticama još potrajati. Svega je nekoliko dece od prvog do četvrtog razreda. Kad poslednji od njih završi niže razrede, verovatno će i katanac na školu biti stavljen. Ipak se nadam da ta deca kada odu u veće gradove, neće zaboraviti mesto odakle su potekli i da neće dozvoliti da im kuće zarastu u korov – kaže Vladan.

Okrugla bara

Ovde postoji dobro očuvani spomen-beleg za koji važi legenda da je posvećen sestri Ljutice Bogdana i zove se Okrugla bara. Naime, kako legenda kaže, junak je jednog dana s kule video da se neko kreće oko bare. Pomislivši da je to košuta, odapeo je strelu i usmrtio svoju sestru dok je obilazila polja oko Tamnave. Očajni Ljutica tada je podigao spomenik na tom mestu da ga podseća na sestru. Na tom mestu je i izvesni Stojan iz Babušnice podigao meštane na početku Prvog srpskog ustanka 1804. pa tako je Okrugla bara zapravo dvostruko spomen-obeležje.