Mali grad s velikim idejama

Nedavna šetnja novinara i ambasadora kroz Paraćin počela je, logično, od Kulturnog centra grada. Diplomate stranih zemalja i predstavnici NALED-a, koji su nedavno došli da obiđu nasleđe srpske tradicije, prvo su rešili da vide ovde izložene najzapaženije slike Sisevačke kolonije za 49 godina koliko ona postoji. Jedna od najstarijih likovnih kolonija u regionu održava se i dalje u selu Sisevac na obali Crnice pod Kučajskim planinama, danas poznatom po nedavno otvorenom spa hotelu sa četiri zvezdice.

Predsednik opštine Vladimir Milićević na tečnom engleskom govorio je gostima o istoriji „prestonice vune i stakla”, koja je od najstarijih vremena bila na putevima armija i osvajača – Kelta, Avara, Slovena, Rimljana, Turaka... Po izlasku iz galerije poveo nas je kroz centar preko novih, visokih belih mostića na koje smo se peli stepenicama. Mostove je EU izgradila posle poplava.

Ispred najnovije pešačke pasarele preko reke još stoji očuvani grandiozni spomenik narodnom heroju, pre toga praškom studentu i učesniku Španskog građanskog rata Branku Krsmanoviću, koji je rođen u nedalekoj Donjoj Mutnici. Iako je Spomenik kosmajskim vojnicima podignut u Paraćinu 1971. godine, tek 10 godina kasnije podignuta je bista Krsmanovića, čiji je autor Oto Logo.

Napravivši krug preko mostova s kojih smo slikali stari hotel i pravoslavnu Crkvu Svete Trojice, veliko gradilište i ultramoderno novo zdanje Kulturnog centra, stigli smo u Zavičajni muzej. Na prvom spratu je izložba ručno rađenog posuđa od bojenog i rezbarenog stakla, istorijskog svedočanstva zanata starih duvača po kom je Paraćin najprepoznatljiviji.

Srpsku fabriku stakla osnovale su zanatlije u zlatno industrijsko doba grada s početaka 20. veka, koje su mu doneli trgovina stokom i fabrika vunenih tkanina braće Minh s kraja 19. veka, potom procvat fabrike štofa Teokarevića i otvaranje fabrike cementa u Popovcu.

„Jedina jugoslovenska staklara koja je proizvodila predmete od kristala u boji, osnovana 1907. godine, otvarala je pogone u celoj zemlji. U fabrici se od 2013. radi uglavnom ambalažno staklo za flaše i čaše. Danas pravimo most između naše kulture i industrije izgradnjom muzeja staklarstva, u krugu fabrike, uz podršku grada i Ministarstva kulture”, priča kustos Tijana Pešić dok pokazuje vaze od duvanog i presovanog stakla, popularne gravure s likovima životinja na plavim i šarenim čašama, kao i predmete od kristala koji se ovde proizvodi od dvadesetih godina, posle čega na scenu stupaju i prvi dizajneri stakla.

Mozaik s duvanim pločicama

Danas ovde najpoznatiji od njih, Srbobran Kilibarda došao je da pozdravi goste.

„Za glavni zid budućeg muzeja potrošio sam šest tona bojenog stakla, u 27.000 pločica. Biće to prvi mozaik urađen s duvanim pločicama, a kako su one opstale na zidu s tom težinom – moja je tajna. Ja sam staklarsko dete, od oca sam naučio da duvam staklo, a zahvaljujući toj staroj veštini i da ga grejem, brusim, sečem. Tek kasnije je ovde nastala staklarska škola. Ovo je oduvek bio mali grad velikih ideja. Uzor za bojeno staklo bili su mi zanatlije iz italijanskog Murana, iako je naše staklo drugačije obrađivano, a tirkizne vaze u ovom muzeju imaju moju autorsku boju”, pokazuje za „Magazin” vaze, ali i tamnoplavi tanjir za voće na prozoru.

Nedaleko od muzeja je i prodavnica umetničkih čaša poznatih dizajnera, među njima i Dragane Vukobratović, u koju su supruge ambasadora pohitale, dok smo mi slikali spomenik sa šest figura u nacionalnim odeždama ispred opštine, posvećen bivšim republikama SFRJ. Pozvali su nas da potom vidimo bogato srednjovekovno manastirsko nasleđe okoline Paraćina, te smo se odatle kombijem uputili na 15 minuta vožnje do sela Izvor na reci Grzi, nazvanog po vrelu čiste, hladne i za nerve dobre vode.

U manastiru Svete Petke, srpsko-vizantijskog stila iz 14. veka, koji se rekonstruiše, otac Georgije objasnio je da je taj izvor razlog što je posle Drugog svetskog rata država na mestu internata za izbegličku otvorila dom za žensku decu ometenu u razvoju. U ovaj manastir podignut neposredno pred Kosovski boj, koji je pod upravom manastira Ravanica, carica Milica prenela je mošti Svete Petke iz velikog Trnova, na putu do Ljubostinje koja još nije bila završena. Stara natkrivena filija, kako po starogrčkom ovde zovu mermernu česmu ljubavi, bila je mesto fotografisanja.

Duž obale Grze, putujući do njenog izvora, stižemo u istoimeno izletište, omiljeno Paraćincima. Ali i svim putnicima koji kroz Srbiju stignu na „odmorište na raskrsnici Evrope”, kako zovu Grzu, kad na 156. kilometru puta od Beograda ka Nišu i na početku međunarodnog puta za Bugarsku skrenu na Zaječarski put.

Na drvenom mostu dočekale su nas, kao čuvarke tradicije, žene iz raznih krajeva Srbije koje prave zaboravljene vunene lopte i ukrašavaju ih koncem raznih boja. One su ovde na tlu prve fabrike vune pokazale stranim ambasadorima staru tehniku pustovanja, tačnije valjanja mokre vune i pravljenja loptica pomoću tople vode i sapuna i potom, kad se osuše, kako ih ukrašavaju ubadanjem konca u boji iglom. Tema su bili motivi iz srednjovekovnih manastira ovoga kraja. Pažnju je privukla Raza Nikšić iz Novog Pazara s „parapatom”, cvetnim motivom iz manastira Namasija koji se nalazi u selu Zabrega.

Pokrovitelj kolonije bio je britanski ambasador Edvard Ferguson koji je na kraju posete, na mostu nad zelenom Grzom, izjavio da je „Paraćin mesto gde istorija odjekuje u sadašnjosti”.

Tekst i fotografije Mirjana Nikić

Bungalovi, vikendice i restorani

Ove godine u Paraćinu je zabeleženo više od 40.000 noćenja, a najveći deo u novootvorenom hotelu u Sisevcu. Put u izgradnji će ovo izletište na Crnici spojiti s prirodom na reci Grzi, povezaće i jezera, biće novi turistički drum, kaže predsednik opštine Paraćin Vladimir Milićević.

Između dva izletišta planiraju se novi bungalovi i vikendice, hoteli i restorani. Novi hotel je zaposlio 100 radnika, pa se zapošljavanju u turizmu još nadaju. „S Ćuprijom i Jagodinom, Paraćin predstavlja trograđe, kako mi zovemo centar moravske regije”, kaže.

Čarape za engleskog ambasadora

Pčelarka iz Sisevca Borika Savić poklonila je britanskom ambasadoru vunene čarape. „Da Vas ogreju i kada se vratite u hladnu Englesku”, rekla je, na čemu joj je ambasador Ferguson zahvalio na tečnom srpskom na kojem je i održao govor. Nudeći orahovaču s medom koji je prvi put napravila kada je imala astmu, Borika nam je ispričala da je bila krojačica. Zbog bolesti i nedaća devedesetih godina prošlog veka počela je da pravi proizvode od meda. „U ovom kraju zbog čistog vazduha još ima dosta pčela, te ne dajte da šumu i reke tokom gradnje zagadimo”, poručuje.