Мали град с великим идејама

Недавна шетња новинара и амбасадора кроз Параћин почела је, логично, од Културног центра града. Дипломате страних земаља и представници НАЛЕД-а, који су недавно дошли да обиђу наслеђе српске традиције, прво су решили да виде овде изложене најзапаженије слике Сисевачке колоније за 49 година колико она постоји. Једна од најстаријих ликовних колонија у региону одржава се и даље у селу Сисевац на обали Црнице под Кучајским планинама, данас познатом по недавно отвореном спа хотелу са четири звездице.

Председник општине Владимир Милићевић на течном енглеском говорио је гостима о историји „престонице вуне и стакла”, која је од најстаријих времена била на путевима армија и освајача – Келта, Авара, Словена, Римљана, Турака... По изласку из галерије повео нас је кроз центар преко нових, високих белих мостића на које смо се пели степеницама. Мостове је ЕУ изградила после поплава.

Испред најновије пешачке пасареле преко реке још стоји очувани грандиозни споменик народном хероју, пре тога прашком студенту и учеснику Шпанског грађанског рата Бранку Крсмановићу, који је рођен у недалекој Доњој Мутници. Иако је Споменик космајским војницима подигнут у Параћину 1971. године, тек 10 година касније подигнута је биста Крсмановића, чији је аутор Ото Лого.

Направивши круг преко мостова с којих смо сликали стари хотел и православну Цркву Свете Тројице, велико градилиште и ултрамодерно ново здање Културног центра, стигли смо у Завичајни музеј. На првом спрату је изложба ручно рађеног посуђа од бојеног и резбареног стакла, историјског сведочанства заната старих дувача по ком је Параћин најпрепознатљивији.

Српску фабрику стакла основале су занатлије у златно индустријско доба града с почетака 20. века, које су му донели трговина стоком и фабрика вунених тканина браће Минх с краја 19. века, потом процват фабрике штофа Теокаревића и отварање фабрике цемента у Поповцу.

„Једина југословенска стаклара која је производила предмете од кристала у боји, основана 1907. године, отварала је погоне у целој земљи. У фабрици се од 2013. ради углавном амбалажно стакло за флаше и чаше. Данас правимо мост између наше културе и индустрије изградњом музеја стакларства, у кругу фабрике, уз подршку града и Министарства културе”, прича кустос Тијана Пешић док показује вазе од дуваног и пресованог стакла, популарне гравуре с ликовима животиња на плавим и шареним чашама, као и предмете од кристала који се овде производи од двадесетих година, после чега на сцену ступају и први дизајнери стакла.

Мозаик с дуваним плочицама

Данас овде најпознатији од њих, Србобран Килибарда дошао је да поздрави госте.

„За главни зид будућег музеја потрошио сам шест тона бојеног стакла, у 27.000 плочица. Биће то први мозаик урађен с дуваним плoчицама, а како су оне опстале на зиду с том тежином – моја је тајна. Ја сам стакларско дете, од оца сам научио да дувам стакло, а захваљујући тој старој вештини и да га грејем, брусим, сечем. Тек касније је овде настала стакларска школа. Ово је одувек био мали град великих идеја. Узор за бојено стакло били су ми занатлије из италијанског Мурана, иако је наше стакло другачије обрађивано, а тиркизне вазе у овом музеју имају моју ауторску боју”, показује за „Магазин” вазе, али и тамноплави тањир за воће на прозору.

Недалeко од музеја је и продавница уметничких чаша познатих дизајнера, међу њима и Драгане Вукобратовић, у коју су супруге амбасадора похитале, док смо ми сликали споменик са шест фигура у националним одеждама испред општине, посвећен бившим републикама СФРЈ. Позвали су нас да потом видимо богато средњовековно манастирско наслеђе околине Параћина, те смо се одатле комбијем упутили на 15 минута вожње до села Извор на реци Грзи, названог по врелу чисте, хладне и за нерве добре воде.

У манастиру Свете Петке, српско-византијског стила из 14. века, који се реконструише, отац Георгије објаснио је да је тај извор разлог што је после Другог светског рата држава на месту интерната за избегличку отворила дом за женску децу ометену у развоју. У овај манастир подигнут непосредно пред Косовски бој, који је под управом манастира Раваница, царица Милица пренела је мошти Свете Петке из великог Трнова, на путу до Љубостиње која још није била завршена. Стара наткривена филија, како по старогрчком овде зову мермерну чесму љубави, била је место фотографисања.

Дуж обале Грзе, путујући до њеног извора, стижемо у истоимено излетиште, омиљено Параћинцима. Али и свим путницима који кроз Србију стигну на „одмориште на раскрсници Европе”, како зову Грзу, кад на 156. километру пута од Београда ка Нишу и на почетку међународног пута за Бугарску скрену на Зајечарски пут.

На дрвеном мосту дочекале су нас, као чуварке традиције, жене из разних крајева Србије које праве заборављене вунене лопте и украшавају их концем разних боја. Оне су овде на тлу прве фабрике вуне показале страним амбасадорима стару технику пустовања, тачније ваљања мокре вуне и прављења лоптица помоћу топле воде и сапуна и потом, кад се осуше, како их украшавају убадањем конца у боји иглом. Тема су били мотиви из средњовековних манастира овога краја. Пажњу је привукла Раза Никшић из Новог Пазара с „парапатом”, цветним мотивом из манастира Намасија који се налази у селу Забрега.

Покровитељ колоније био је британски амбасадор Едвард Фергусон који је на крају посете, на мосту над зеленом Грзом, изјавио да је „Параћин место где историја одјекује у садашњости”.

Текст и фотографије Мирјана Никић

Бунгалови, викендице и ресторани

Ове године у Параћину је забeлежено више од 40.000 ноћења, а највећи део у новоотвореном хотелу у Сисевцу. Пут у изградњи ће ово излетиште на Црници спојити с природом на реци Грзи, повезаће и језера, биће нови туристички друм, каже председник општине Параћин Владимир Милићевић.

Између два излетишта планирају се нови бунгалови и викендице, хотели и ресторани. Нови хотел је запослио 100 радника, па се запошљавању у туризму још надају. „С Ћупријом и Јагодином, Параћин представља трограђе, како ми зовемо центар моравске регије”, каже.

Чарапе за енглеског амбасадора

Пчеларка из Сисевца Борика Савић поклонила је британском амбасадору вунене чарапе. „Да Вас огреју и када се вратите у хладну Енглеску”, рекла је, на чему јој је амбасадор Фергусон захвалио на течном српском на којем је и одржао говор. Нудећи ораховачу с медом који је први пут направила када је имала астму, Борика нам је испричала да је била кројачица. Због болести и недаћа деведесетих година прошлог века почела је да прави производе од меда. „У овом крају због чистог ваздуха још има доста пчела, те не дајте да шуму и реке током градње загадимо”, поручује.