Mit o povratku na selo

Osvanulo je sveže, vedro jesenje jutro. Odmah nakon liturgije u obližnjem manastiru, požurila sam kući zbog posla koji me je tamo čekao. Istina, bila je nedelja, dan koji bih radije provela u druženju sa monahinjama i prijateljima, ali u selu je neke poslove teško prilagoditi pravilima verskog kalendara. Posebno kada ti poslovi zavise od pomoći drugih seljana, a gotovo uvek zavise. Bez uzajamnosti u selu nema opstanka, posebno za nas nove pridošlice. Travu mi je letos kosio prvi komšija, drva cepao drugi, treći je poorao zemlju, a četvrti doneo stajsko đubrivo. Možda će sledeće godine moja bašta dati malo veći i bolji prinos. U prethodnoj sezoni, paradajz je bio veoma ukusan, ali ga je bilo malo. Isto se desilo i sa pasuljem, tikvice nisu ni rodile, šargarepa je podsećala na nekakvu narandžastu čačkalicu, a krompir je izgubljen u podivljaloj travi. Jedino je luk dao sve od sebe, valjda zato što je mogao i bez mene, odnosno bez redovnog zalivanja.

Vreme je bilo za svinjokolj, odnosno za moju inicijaciju u taj „stari narodni običaj”. U dvorištu seoskog poglavice (spominjala sam ga već ovde) okupila se ekipa. Pored domaćina, bio je tu i njegov sin, dvojica muškaraca iz susednog sela koji su dovezli krmaču, mesar i komšija-posmatrač. Gusti dim se izdizao iznad kotla sa mašću, a pored njega je na ulazu u garažu visilo odrano, obezglavljeno telo ogromne svinje. Kroz travnjak je tekla rečica sveže krvi. Nedaleko od njenog izvora, stajala je gajbica, pretvorena u baštenski stočić na kojem je bila poluprazna boca rakije i činija sa svežim čvarcima. Raspoloženje je bilo „na nivou”, kao i zadirkivanje, taj uigrani način komunikacije među seljanima: te gde je gazdarica bila do sada, te zašto je propustila ključni trenutak svinjokolja, te zašto je tako ubledela, vreme joj je za rakiju... I onda se dan odmotavao kao što je i uobičajeno u takvim situacijama – popijeno je mnogo šljivovice, pojedeno dosta čvaraka, sveže džigerice i prvoklasne vešalice, promrzli su mi prsti, vrtelo mi se u glavi, a večeru sam preskočila. Da nisam, verovatno bih pojela tostirani hleb sa malo maslinovog ulja i bosiljka.

Čežnja za suštinskom slobodom

I neka niko ne pomisli da je ovo neki veganski protest protiv ubijanja životinja. Moju porodicu (užu i širu) čeka stotinak kilograma mesa u raznim oblicima. Ovo je priča o tome da život na selu podrazumeva niz društvenih veština, ali i raznih drugih, praktičnih znanja neophodnih da bi se opstalo. I više od toga – ovo je priča o tome da je ideja o povratku na selo, o kojoj se u poslednje vreme tako mnogo govori, zapravo jedan romantičarski mit, proizašao iz čovekove potrebe da veruje da postoji mesto na koje može da se skloni od pošasti ovoga sveta – od gradske vreve i zagađenosti, od nehumanosti neoliberalnog kapitalističkog poretka, od pandemija, ratova i pretećih nuklearnih razaranja. Ideja o povratku na selo je zapravo deo čežnje za suštinskom slobodom, za izlaskom iz sistema koji nas, povlađujući našim komformističkim navikama i sentimentima, čini trajnim zatočnicima tzv. „lagodnog” života.

Mit o povratku na selo neguje se i raznim, uglavnom populističkim, projektima usmerenim na pružanje pomoći i medijske pažnje onima koji žele da se „vrate”. Da se ovde ne radi o ozbiljnoj, kulturnoj, društvenoj i privrednoj strategiji svedoči činjenica da se u ruralnim naseljima ne obnavljaju stari i ne grade novi putevi, da se u njima zatvaraju škole, vrtići, domovi zdravlja, apoteke, da je sistem snabdevanja vodom i strujom u potpunosti nepouzdan... Migracije iz sela u gradove ne prestaju, a preovlađujuća medijska ikonografija podstiče sistem vrednosti koji je daleko od mirnog, skromnog i radu posvećenog seoskog života.

Međutim, istina je i da je tokom poslednjih nekoliko godina, a posebno nakon pandemije, određeni broj ljudi obnovio zapuštena porodična seoska imanja ili kupio zemlju od onih koji su je napustili. S druge strane, veoma je malo onih koji su se tamo trajno preselili i koji ne samo da žive na selu nego i od njega – od poljoprivrede, voćarstva ili stočarstva. Uostalom, ni seljaci već dugo ne žive samo od toga.

Nedavno etnografsko istraživanje jugozapadnih oblasti Srbije odvelo me je u selo Donji Stranjani iznad Brodareva. Iako se zovu Donji Stranjani, deluju kao da su na vrhu sveta: beskrajni plavi horizont, nebo okićeno beloglavim supovima čije se stanište nalazi nedaleko odatle. Prizor od kojeg ti zastane dah, a onda prodišeš plućima punim nekakve čudesne radosti. Dočekuje nas domaćin koji je prezreo gradski život i trajno se preselio na staro porodično imanje. Ima krave, ovce, konje, svinje, dva šarplaninca, baštu, voćnjak... Uspeo je da nagovori još nekoliko komšija da se vrate na stara ognjišta. Subotom i nedeljom su mu tu i žena, nastavnica geografije u Prijepolju, sinovi – jedan policajac, drugi još uvek školarac – ćerka, takođe nastavnica geografije, i dvoje unučadi. „Vikendom sam porodičan čovek, a preko nedelje samac”, šali se dok nam objašnjava način na koji porodica funkcioniše. Njihov se entuzijazam, međutim, ne završava samo na sopstvenom posedu. Žele da obnove zgradu osnovne škole u Gornjim Stranjanima ne samo za đake kojima se nadaju nego i kao svojevrsnu istraživačku stanicu, etnografski muzej, mesto okupljanja planinara, biologa, geografa i drugih istraživača prirode i kulturnog nasleđa. Od 1900. godine, kada je otvorena, škola je opismenila nekoliko hiljada dece. Od 2015. godine zgrada se ne koristi, a već duže vreme propada, zajedno sa zavidnim fondom biblioteke koja je u njoj ostala.

Jedan đak

Inicijativu oko ove zamisli preuzela je na sebe domaćinova ćerka, koja se, u saradnji sa profesorima i društvom mladih istraživača sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, a uz podršku dve nevladine organizacije, obratila Ministarstvu prosvete, tražeći ne novac nego saglasnost i dozvolu za sprovođenje ideje. I tu počinje priča o inertnim birokratskim mehanizmima države koja ne prepoznaje značaj ovakvih akcija. Ministarstvo ih je uputilo na zakonske propise i na drugo ministarstvo, zakonski propisi su ih uputili na matičnu školu u Brodarevu, a iz nje, evo već neko vreme, nema nikakvog odgovora na dopis. Zašto bi se renovirala škola u selu u kojem gotovo više niko ne živi i u kojem trenutno postoji samo jedan đak?! Niko ne postavlja obrnuto pitanje – ko će da zasniva porodicu ili da živi u selu u kojem nema škole?! O drugim infrastrukturnim objektima da i ne govorimo.

A taj jedan đak pohađa časove koje učiteljica drži samo za njega, i to u adaptiranom delu stare prodavnice. Jadničak, sedi tako sam, bez mogućnosti da pobegne sa časa jer – bilo bi suviše očigledno. A kada se zasiti gradiva, verovatno kroz prozor gleda one orlove koji prave krugove iznad sela i zavidi im na slobodi.

Da li će ovi malobrojni Stranjanci uspeti da obnove školu i da li je uopšte moguće promeniti smer civilizacijskog toka, pokazaće vreme. Do tada ćemo i mi zavideti pticama i maštati o povratku u predele za koje se u našem narodu kaže da ih je i Bog zaboravio. A u njima, zapravo, čovek može biti bliži i Bogu i sebi nego igde drugde, samo je pitanje da li on to želi.