Мит о повратку на село
Миграције из села у градове не престају, а преовлађујућа медијска иконографија подстиче систем вредности који је далеко од мирног, скромног и раду посвећеног сеоског живота
Освануло је свеже, ведро јесење јутро. Одмах након литургије у оближњем манастиру, пожурила сам кући због посла који ме је тамо чекао. Истина, била је недеља, дан који бих радије провела у дружењу са монахињама и пријатељима, али у селу је неке послове тешко прилагодити правилима верског календара. Посебно када ти послови зависе од помоћи других сељана, а готово увек зависе. Без узајамности у селу нема опстанка, посебно за нас нове придошлице. Траву ми је летос косио први комшија, дрва цепао други, трећи је поорао земљу, а четврти донео стајско ђубриво. Можда ће следеће године моја башта дати мало већи и бољи принос. У претходној сезони, парадајз је био веома укусан, али га је било мало. Исто се десило и са пасуљем, тиквице нису ни родиле, шаргарепа је подсећала на некакву наранџасту чачкалицу, а кромпир је изгубљен у подивљалој трави. Једино је лук дао све од себе, ваљда зато што је могао и без мене, односно без редовног заливања.
Време је било за свињокољ, односно за моју иницијацију у тај „стари народни обичај”. У дворишту сеоског поглавице (спомињала сам га већ овде) окупила се екипа. Поред домаћина, био је ту и његов син, двојица мушкараца из суседног села који су довезли крмачу, месар и комшија-посматрач. Густи дим се издизао изнад котла са машћу, а поред њега је на улазу у гаражу висило одрано, обезглављено тело огромне свиње. Кроз травњак је текла речица свеже крви. Недалеко од њеног извора, стајала је гајбица, претворена у баштенски сточић на којем је била полупразна боца ракије и чинија са свежим чварцима. Расположење је било „на нивоу”, као и задиркивање, тај уиграни начин комуникације међу сељанима: те где је газдарица била до сада, те зашто је пропустила кључни тренутак свињокоља, те зашто је тако убледела, време јој је за ракију... И онда се дан одмотавао као што је и уобичајено у таквим ситуацијама – попијено је много шљивовице, поједено доста чварака, свеже џигерице и првокласне вешалице, промрзли су ми прсти, вртело ми се у глави, а вечеру сам прескочила. Да нисам, вероватно бих појела тостирани хлеб са мало маслиновог уља и босиљка.
Чежња за суштинском слободом
И нека нико не помисли да је ово неки вегански протест против убијања животиња. Моју породицу (ужу и ширу) чека стотинак килограма меса у разним облицима. Ово је прича о томе да живот на селу подразумева низ друштвених вештина, али и разних других, практичних знања неопходних да би се опстало. И више од тога – ово је прича о томе да је идеја о повратку на село, о којој се у последње време тако много говори, заправо један романтичарски мит, произашао из човекове потребе да верује да постоји место на које може да се склони од пошасти овога света – од градске вреве и загађености, од нехуманости неолибералног капиталистичког поретка, од пандемија, ратова и претећих нуклеарних разарања. Идеја о повратку на село је заправо део чежње за суштинском слободом, за изласком из система који нас, повлађујући нашим комформистичким навикама и сентиментима, чини трајним заточницима тзв. „лагодног” живота.
Мит о повратку на село негује се и разним, углавном популистичким, пројектима усмереним на пружање помоћи и медијске пажње онима који желе да се „врате”. Да се овде не ради о озбиљној, културној, друштвеној и привредној стратегији сведочи чињеница да се у руралним насељима не обнављају стари и не граде нови путеви, да се у њима затварају школе, вртићи, домови здравља, апотеке, да је систем снабдевања водом и струјом у потпуности непоуздан... Миграције из села у градове не престају, а преовлађујућа медијска иконографија подстиче систем вредности који је далеко од мирног, скромног и раду посвећеног сеоског живота.
Међутим, истина је и да је током последњих неколико година, а посебно након пандемије, одређени број људи обновио запуштена породична сеоска имања или купио земљу од оних који су је напустили. С друге стране, веома је мало оних који су се тамо трајно преселили и који не само да живе на селу него и од њега – од пољопривреде, воћарства или сточарства. Уосталом, ни сељаци већ дуго не живе само од тога.
Недавно етнографско истраживање југозападних области Србије одвело ме је у село Доњи Страњани изнад Бродарева. Иако се зову Доњи Страњани, делују као да су на врху света: бескрајни плави хоризонт, небо окићено белоглавим суповима чије се станиште налази недалеко одатле. Призор од којег ти застане дах, а онда продишеш плућима пуним некакве чудесне радости. Дочекује нас домаћин који је презрео градски живот и трајно се преселио на старо породично имање. Има краве, овце, коње, свиње, два шарпланинца, башту, воћњак... Успео је да наговори још неколико комшија да се врате на стара огњишта. Суботом и недељом су му ту и жена, наставница географије у Пријепољу, синови – један полицајац, други још увек школарац – ћерка, такође наставница географије, и двоје унучади. „Викендом сам породичан човек, а преко недеље самац”, шали се док нам објашњава начин на који породица функционише. Њихов се ентузијазам, међутим, не завршава само на сопственом поседу. Желе да обнове зграду основне школе у Горњим Страњанима не само за ђаке којима се надају него и као својеврсну истраживачку станицу, етнографски музеј, место окупљања планинара, биолога, географа и других истраживача природе и културног наслеђа. Од 1900. године, када је отворена, школа је описменила неколико хиљада деце. Од 2015. године зграда се не користи, а већ дуже време пропада, заједно са завидним фондом библиотеке која је у њој остала.
Један ђак
Иницијативу око ове замисли преузела је на себе домаћинова ћерка, која се, у сарадњи са професорима и друштвом младих истраживача са Природно-математичког факултета у Новом Саду, а уз подршку две невладине организације, обратила Министарству просвете, тражећи не новац него сагласност и дозволу за спровођење идеје. И ту почиње прича о инертним бирократским механизмима државе која не препознаје значај оваквих акција. Министарство их је упутило на законске прописе и на друго министарство, законски прописи су их упутили на матичну школу у Бродареву, а из ње, ево већ неко време, нема никаквог одговора на допис. Зашто би се реновирала школа у селу у којем готово више нико не живи и у којем тренутно постоји само један ђак?! Нико не поставља обрнуто питање – ко ће да заснива породицу или да живи у селу у којем нема школе?! О другим инфраструктурним објектима да и не говоримо.
А тај један ђак похађа часове које учитељица држи само за њега, и то у адаптираном делу старе продавнице. Јадничак, седи тако сам, без могућности да побегне са часа јер – било би сувише очигледно. А када се засити градива, вероватно кроз прозор гледа оне орлове који праве кругове изнад села и завиди им на слободи.
Да ли ће ови малобројни Страњанци успети да обнове школу и да ли је уопште могуће променити смер цивилизацијског тока, показаће време. До тада ћемо и ми завидети птицама и маштати о повратку у пределе за које се у нашем народу каже да их је и Бог заборавио. А у њима, заправо, човек може бити ближи и Богу и себи него игде другде, само је питање да ли он то жели.
