Istanbul je po mnogo čemu jedinstven grad. Po geografskom položaju pripada i Evropi i Aziji i to je ono što ga izdvaja od svih drugih metropola.

Moderne građevine, istorijske zgrade na svakom koraku, delovi grada koji liče na muzeje na otvorenom, haotičan ritam uz mirise jakih začina i hrane koja se prodaje na najneverovatnijim mestima ostavljaju utisak na svakog ko ga poseti.

Ponegde, ipak, fiksne cene

Prepoznatljiv je i nadaleko čuven i po cenkanju. To je neodvojivi deo tradicije Osmanlija koje su nesporno vrsni trgovci, ali je danas to na neki način i deo turističke ponude. Brošure su pune saveta kako da obarate cenu robe, kako da se upustite u dijalog koji je više od ćaskanja. Doduše, ima i onih koji već u izlogu jarkim slovima ističu da su sve cene – fiksne.

Ako želite da izbegnete cenkanje i da kupujete na Kapali čaršiji ili u lokalnim prodavnicama a da vas niko ne vuče za rukav i postavlja razna pitanja, najbolje je da prodavce ne gledate u oči i da nosite naočare za sunce. Inače, čim uhvate pogled, prodaće vam svašta: od ratluka, čaja, preko bibera do svilenog šala. Razgovor tada može da teče unedogled, a u tom slučaju ne propustite da probate i ušećerene bademe, pistaće ili masline, koje će vam sigurno ponuditi dok prodaju nešto što nikako nije bilo na spisku onoga što želite da ponesete iz Istanbula.

Posebno iznenađenje je cenkanje preko aplikacija. U ovu tradicionalnu veštinu uključene su i moderne tehnologije i tako je to, na neki način, postao zanat kojim vešti taksisti žele da zarade više. Tu se pak ne obara već se diže cena usluge jer je generalno taksi jedna od retko povoljnih stvari u Istanbulu. I vrlo je neočekivano da će za vožnju koja je procenjena na tri evra ponuditi uslugu za 20 – zbog saobraćajne gužve. Neće se libiti da šalju poruke dok ne odgovorite, da vas zamajavaju i odvedu na pogrešnu adresu zbog greške u postavljenim koordinatama. Oni koji ne koriste pinovanje, koordinate za vožnju, sviraće sa bulevara i ulica i dobacivaće cene koje su i desetostruko više nego kod malobrojnih poštenih taksista koji redovno uključe taksimetar.

Dugo je Turska bila destinacija koja nije skupa. To ove jeseni nije slučaj. Ponuda i cene su vrlo šarene. Na primer, mala čaša sveže ceđenog soka od nara košta od 1,5 do 3,5 evra u zavisnosti gde je lokal. Dok u jednom možete da kupite samo jednu srednju čašu, u drugom možete da dobijete dve velike.

Skupa kafa kod Aja Sofije

Mala truska kafa košta od tri do šest evra, dok na pojedinim mestima u blizini Aja Sofije šoljica košta čak 10 evra. Za baklave pripremite desetak evra po porciji, dok su na aerodromu i do 100 evra po kilogramu, ako želite da ih ponesete kao autentičan suvenir.

Doručak u pekari – 200 grama bureka sa sirom i tri pogačice – platićete oko 10 evra, što je slično kao kod nas. Raskošnija varijanta tradicionalnog libanskog doručka za dve osobe košta oko 60 evra.

Cene su znatno povoljnije u azijskom delu grada do kog se može jednostavno stići trajektom za koji karta košta jedan i po evro.

Kurs za tursku liru je takođe „odokativan”, a u nekim prodavnicama može da se pazari za evre. Doduše, uvek ostaje pitanje da li ste nešto platili ili preplatili, ali u prvi mah to deluje jednostavnije da ne menjate novac na različitim mestima.