Muzika koja čuje prošlost

Za Braću Teofilović čuli su svi. Ratko i Radiša, „antitradicionalni tradicionalisti”, kako je književnik Miljenko Jergović definisao njihovu pojavnost, tri decenije posvećeno izvode muziku sa područja Balkana čuvajući je od zaborava ali istovremeno prateći duh vremena u kom živimo.

Prvi album „Čuvari sna” (1998) najavio je početak uspešne karijere, nastavilo se sa ce-de-om (mada im je ploča draži termin) „Sabazorski vetrovi” (2001), a nakon toga su napravili iskorak sa gitaristom Miroslavom Tadićem i albumom „Vidarica” (2012). Usledila su potom dva albuma „Teofilovići” (2016) i „Element” (Croatia Records, 2022), koji je mesecima bio jedan od najprodavanijih izdanja u Hrvatskoj.

Muzika i život su za njih neodvojivi pa samim tim često ističu da su srećni što su prepoznali dar koji nose i put koji su naučili da prate. „Muzika je sve oko nas”, kaže Ratko. „I tišina i jedan ton. Snaga i moć prestaju da postoje kada se izdignete iznad onoga što radite.” Ovaj suštinski pristup muzici omogućio im je slobodu u izrazu i stvaranje posebnog i prepoznatljivog a capella izvođenja narodnih pesama sa prostora nekadašnje Jugoslavije. S punim pravom se zato može reći da Teofilovići od bisera naše muzičke baštine stvaraju tradicionalne klasike.

Od Čačka do Sarajeva, Dalmacije i Makedonije, preko Evrope do Amerike i Azije publika je usaglašena oko jednog – njihovi koncerti su jedinstveno iskustvo. Razgovor tako i počinjemo utiscima iz Kine, iz koje su se nedavno vratili.

„Gostovanje u Kini je samo potvrdilo naše dugogodišnje iskustvo nastupa širom sveta – mogućnost da probudimo neke unutrašnje svetove kod slušalaca čak i kada se jezik ne razume. Zanimljivo je da je na koncert došla i žena iz sasvim drugog kraja Kine jer joj je prijatelj rekao da se to ne propušta”, pričaju s osmehom braća Teofilović. Beogradski koncert povodom trideset godina karijere zakazan je za 21. novembar u 20 časova u Domu omladine, odakle je sve i počelo.

Šta možemo da očekujemo na jubilarnom koncertu? Koje su novine, a šta ostaje isto?

Ratko: Dom omladine je mesto naša prva dva koncerta održana 1999. nakon nezaboravnog nastupa u Sava centru, gde smo bili gosti Vlatka Stefanovskog i Miroslava Tadića na njihovoj promociji albuma „Kruševo”. To je isto, a drugačije je sve. Drugačiji smo i mi i publika. Sarađujemo sa muzičarima koji prepoznaju svoju ulogu kada su sa nama na sceni. Ovog puta to će biti Nebojša Živković na marimbi, naš najizvođeniji kompozitor u svetu. Nebojša je profesor na novosadskoj i bečkoj Muzičkoj akademiji. Drugi naš gost i prijatelj biće profesor harmonike i instrumentalista Boban Bjelić. Publika će čuti drugačiji način sviranja od onog na koji su navikli kada je reč o ovom instrumentu.

Imajući u vidu teskobu devedesetih godina, koliko je bilo važno tada vratiti prave vrednosti pojmu tradicionalna muzika?

Ratko: Svi pamtimo devedesete godine kao jedne od najtežih perioda savremene istorije, ali mi se nismo obazirali na teškoće već smo pored svega imali cilj da napravimo prve snimke na Radio Beogradu. Zahvaljujući istrajnosti i upornosti to smo i uspeli da uradimo.

Radiša: Nama se muzika desila i postala je naš život, iz konteksta svega do sada ispričanog možete da zaključite da naša želja nije bila da budemo poznati široj javnosti, već prepoznati kao ljudi koji donose neki novi doživljaj i unose kreativnost na već postojeće muzičke zapise. Mislim da smo uspeli da oživimo mnoge zaboravljene pesme pomerajući granice i dajući im duh novog vremena.

Često se spominju vaši muzički počeci u horu „Stevan Mokranjac” u Čačku. Šta je nakon toga bilo presudno za vaše muzičko opredeljenje?

Ratko: Prerana smrt dirigenta Predraga Peruničića napravila je veliku prazninu ali i otvorila novi prostor koji smo pokušavali da nađemo. Slušajući talase Radio Beograda čuli smo predivne glasove Jordana Nikolića, Staniše Stošića, Svetlane Stević, Mare Đorđević i plejade velikana iz nekog drugog vremena. Ratko i ja smo pažljivo slušali i upijali sve vredno ne zaobilazeći ni etnomuzikološke zapise Miodraga Vasiljevića.

Kada dođete do neke pesme, da li imate osećaj da ste pronašli nebrušeni dragulj?

Radiša: Iskustvo nas je naučilo da je to zaista tako. Nisu sve pesme nastale da biste ih samo vi pevali. Mi znamo koje su baš za nas. To je i dar da prepoznate kako ćete nekom svojom unutrašnjom intervencijom od nje napraviti nešto novo i autentično. Najbolji primer za to je zapis „Oj, javore, javore”, koji su slušaoci jako lepo primili. Otvorila su se neka nova vrata u zvuku koji smo nastavili da pratimo.

Da li vam je muzika nekih krajeva Balkana posebno inspirativna za izvođenje?

Ratko: Ne određujemo se geografski kada govorimo o muzici, već se orijentišemo na njen unutrašnji naboj koji prepoznajemo. Pesme sa Kosova i Metohije toga najviše imaju u sebi, mada se ne može sporiti lepota koju imaju pesme iz Makedonije, Dalmacije, Bosne.

Šta je to autentično što publika oseća u vašem pevanju i na šta reaguje čak i kada ne razume tekst?

Ratko: Emocija i energija. Pitanje o razumevanju teksta često se postavlja. U našem slučaju, to je drugačije. Kada nas slušaju oni koji razumeju tekst, zaneseni su pričom i ne obraćaju pažnju na drugu dimenziju muzike koju strana publika tumači na svoj način. Oni puste u sebe sve od onoga što glasom dajemo tako da im tekst nije važan jer im muzika ostavlja prostor da izmaštaju svoj sopstveni doživljaj.

U vašoj interpretaciji se oseća duhovni odnos koji imate prema muzici. Šta to za vas konkretno znači?

Radiša: Izlazak pred publiku nosi i dozu odgovornosti. Kada ste u javnom životu, svaka reč ima specifičnu težinu. To je potpuna predanost, veliki rad i posvećenost, što podrazumeva svakodnevne probe, čitanje, posećivanje izložbi, pa i fizičku spremu koja vam omogućava da glasom možete da iznesete koncert na sceni.

Petar Peca Popović je, između ostalog, napisao i da imate dar da čujete prošlost. Kako ta drevnost u vašem izrazu dobija savremene obrise?

Radiša: Dar da čujemo prošlost je nešto na šta mi ne utičemo. Sloboda u stvaranju je naša velika prednost jer smo oslobođeni formi koje su dugo tako postavljene da predstavljaju i neki vid nepisanih pravila. Nekada i tradicija može biti okoštala, kruta i stroga, ali ukoliko je nešto kvalitetno, ona može nastati i trenutno, nju ne ograničava vreme. Dar je i kreativnost kojom ulivaš novi život muzici iz prošlosti.

Otuda, pretpostavljam, i saradnja sa raznim muzičarima, kao što je džez pijanista Matija Dedić?

Radiša: Matija je zanimljiv umetnik u svetu muzike. Sklon je lakom prilagođavanju bez obzira na žanr. U nama je video i mogućnost da svoju inventivnost podredi muzici, kao i Marko Marić. Oni osećaju koje su to nijanse i tonovi u kojima oni pronalaze svoje mesto.

Puno je bilo koncerata – da li ipak neki posebno pamtite?

Osim pomenutih u Domu omladine, izdvojio bih koncert u antičkom amfiteatru u Ohridu pred 2.500 ljudi. Koncert je, umesto predviđenih 35 minuta, trajao znatno duže. Publika je osetila moć glasa i emociju, a ambijent je samo doprineo da koncert dobije još jedan novi kvalitet. Dodatna uzbudljivost samog koncerta se postiže kada nastupamo na autentičnim mestima gde je ta muzika nastala.

Verovatno ste se nekad susretali sa komentarima da ste poput Sajmona i Garfankla. Je li bilo predloga da pevate nešto poput „Sound of Silence” ili nešto slično?

Radiša: Oni su velikani drugog muzičkog žanra. Mi smo nešto drugo, ali nikada se ne zna. Ukoliko prepoznamo da to ima smisla i može da bude dobro, zašto da ne.

Ratko: Naš prijatelj je bio veliki ljubitelj dela Boba Dilana. Pustio nam je jednom prilikom pesmu posvećenu teškoj istoriji Indijanaca u Americi. Ušli smo u pesmu spontano, trajala je devet minuta, tako da smo odustali od te ideje zbog njene dužine.

Šta biste voleli da i u narednim godinama prenosite na publiku?

Radiša: Voleo bih da se ljudi koji nas nisu čuli na živom nastupu oslobode predrasuda, da muziku koju Ratko i ja izvodimo ne slušaju samo na telefonu ili televiziji. Jedini pravi način na koji će nas publika doživeti i osetiti jeste ako dođe na koncert i oseti deo magije koju samo muzika može da donese.