Музика која чује прошлост

За Браћу Теофиловић чули су сви. Ратко и Радиша, „антитрадиционални традиционалисти”, како је књижевник Миљенко Јерговић дефинисао њихову појавност, три деценије посвећено изводе музику са подручја Балкана чувајући је од заборава али истовремено пратећи дух времена у ком живимо.

Први албум „Чувари сна” (1998) најавио је почетак успешне каријере, наставило се са це-де-ом (мада им је плоча дражи термин) „Сабазорски ветрови” (2001), а након тога су направили искорак са гитаристом Мирославом Тадићем и албумом „Видарица” (2012). Уследила су потом два албума „Теофиловићи” (2016) и „Елемент” (Croatia Records, 2022), који је месецима био један од најпродаванијих издања у Хрватској.

Музика и живот су за њих неодвојиви па самим тим често истичу да су срећни што су препознали дар који носе и пут који су научили да прате. „Музика је све око нас”, каже Ратко. „И тишина и један тон. Снага и моћ престају да постоје када се издигнете изнад онога што радите.” Овај суштински приступ музици омогућио им је слободу у изразу и стварање посебног и препознатљивог a capella извођења народних песама са простора некадашње Југославије. С пуним правом се зато може рећи да Теофиловићи од бисера наше музичке баштине стварају традиционалне класике.

Од Чачка до Сарајева, Далмације и Македоније, преко Европе до Америке и Азије публика је усаглашена око једног – њихови концерти су јединствено искуство. Разговор тако и почињемо утисцима из Кине, из које су се недавно вратили.

„Гостовање у Kини је само потврдило наше дугогодишње искуство наступа широм света – могућност да пробудимо неке унутрашње светове код слушалаца чак и када се језик не разуме. Занимљиво је да је на концерт дошла и жена из сасвим другог краја Kине јер јој је пријатељ рекао да се то не пропушта”, причају с осмехом браћа Теофиловић. Београдски концерт поводом тридесет година каријере заказан је за 21. новембар у 20 часова у Дому омладине, одакле је све и почело.

Шта можемо да очекујемо на јубиларном концерту? Kоје су новине, а шта остаје исто?

Ратко: Дом омладине је место наша прва два концерта одржана 1999. након незаборавног наступа у Сава центру, где смо били гости Влатка Стефановског и Мирослава Тадића на њиховој промоцији албума „Крушево”. То је исто, а другачије је све. Другачији смо и ми и публика. Сарађујемо са музичарима који препознају своју улогу када су са нама на сцени. Овог пута то ће бити Небојша Живковић на маримби, наш најизвођенији композитор у свету. Небојша је професор на новосадској и бечкој Музичкој академији. Други наш гост и пријатељ биће професор хармонике и инструменталиста Бобан Бјелић. Публика ће чути другачији начин свирања од оног на који су навикли када је реч о овом инструменту.

Имајући у виду тескобу деведесетих година, колико је било важно тада вратити праве вредности појму традиционална музика?

Ратко: Сви памтимо деведесете године као једне од најтежих периода савремене историје, али ми се нисмо обазирали на тешкоће већ смо поред свега имали циљ да направимо прве снимке на Радио Београду. Захваљујући истрајности и упорности то смо и успели да урадимо.

Радиша: Нама се музика десила и постала је наш живот, из контекста свега до сада испричаног можете да закључите да наша жеља није била да будемо познати широј јавности, већ препознати као људи који доносе неки нови доживљај и уносе креативност на већ постојеће музичке записе. Мислим да смо успели да оживимо многе заборављене песме померајући границе и дајући им дух новог времена.

Често се спомињу ваши музички почеци у хору „Стеван Мокрањац” у Чачку. Шта је након тога било пресудно за ваше музичко опредељење?

Ратко: Прерана смрт диригента Предрага Перуничића направила је велику празнину али и отворила нови простор који смо покушавали да нађемо. Слушајући таласе Радио Београда чули смо предивне гласове Јордана Николића, Станише Стошића, Светлане Стевић, Маре Ђорђевић и плејаде великана из неког другог времена. Ратко и ја смо пажљиво слушали и упијали све вредно не заобилазећи ни етномузиколошке записе Миодрага Васиљевића.

Kада дођете до неке песме, да ли имате осећај да сте пронашли небрушени драгуљ?

Радиша: Искуство нас је научило да је то заиста тако. Нису све песме настале да бисте их само ви певали. Ми знамо које су баш за нас. То је и дар да препознате како ћете неком својом унутрашњом интервенцијом од ње направити нешто ново и аутентично. Најбољи пример за то је запис „Ој, јаворе, јаворе”, који су слушаоци јако лепо примили. Отворила су се нека нова врата у звуку који смо наставили да пратимо.

Да ли вам је музика неких крајева Балкана посебно инспиративна за извођење?

Ратко: Не одређујемо се географски када говоримо о музици, већ се оријентишемо на њен унутрашњи набој који препознајемо. Песме са Kосова и Метохије тога највише имају у себи, мада се не може спорити лепота коју имају песме из Македоније, Далмације, Босне.

Шта је то аутентично што публика осећа у вашем певању и на шта реагује чак и када не разуме текст?

Ратко: Емоција и енергија. Питање о разумевању текста често се поставља. У нашем случају, то је другачије. Kада нас слушају они који разумеју текст, занесени су причом и не обраћају пажњу на другу димензију музике коју страна публика тумачи на свој начин. Они пусте у себе све од онога што гласом дајемо тако да им текст није важан јер им музика оставља простор да измаштају свој сопствени доживљај.

У вашој интерпретацији се осећа духовни однос који имате према музици. Шта то за вас конкретно значи?

Радиша: Излазак пред публику носи и дозу одговорности. Kада сте у јавном животу, свака реч има специфичну тежину. То је потпуна преданост, велики рад и посвећеност, што подразумева свакодневне пробе, читање, посећивање изложби, па и физичку спрему која вам омогућава да гласом можете да изнесете концерт на сцени.

Петар Пеца Поповић је, између осталог, написао и да имате дар да чујете прошлост. Kако та древност у вашем изразу добија савремене обрисе?

Радиша: Дар да чујемо прошлост је нешто на шта ми не утичемо. Слобода у стварању је наша велика предност јер смо ослобођени форми које су дуго тако постављене да представљају и неки вид неписаних правила. Некада и традиција може бити окоштала, крута и строга, али уколико је нешто квалитетно, она може настати и тренутно, њу не ограничава време. Дар је и креативност којом уливаш нови живот музици из прошлости.

Отуда, претпостављам, и сарадња са разним музичарима, као што је џез пијаниста Матија Дедић?

Радиша: Матија је занимљив уметник у свету музике. Склон је лаком прилагођавању без обзира на жанр. У нама је видео и могућност да своју инвентивност подреди музици, као и Марко Марић. Они осећају које су то нијансе и тонови у којима они проналазе своје место.

Пуно је било концерата – да ли ипак неки посебно памтите?

Осим поменутих у Дому омладине, издвојио бих концерт у античком амфитеатру у Охриду пред 2.500 људи. Kонцерт је, уместо предвиђених 35 минута, трајао знатно дуже. Публика је осетила моћ гласа и емоцију, а амбијент је само допринео да концерт добије још један нови квалитет. Додатна узбудљивост самог концерта се постиже када наступамо на аутентичним местима где је та музика настала.

Вероватно сте се некад сусретали са коментарима да сте попут Сајмона и Гарфанкла. Је ли било предлога да певате нешто попут „Sound of Silence” или нешто слично?

Радиша: Они су великани другог музичког жанра. Ми смо нешто друго, али никада се не зна. Уколико препознамо да то има смисла и може да буде добро, зашто да не.

Ратко: Наш пријатељ је био велики љубитељ дела Боба Дилана. Пустио нам је једном приликом песму посвећену тешкој историји Индијанаца у Америци. Ушли смо у песму спонтано, трајала је девет минута, тако да смо одустали од те идеје због њене дужине.

Шта бисте волели да и у наредним годинама преносите на публику?

Радиша: Волео бих да се људи који нас нису чули на живом наступу ослободе предрасуда, да музику коју Ратко и ја изводимо не слушају само на телефону или телевизији. Једини прави начин на који ће нас публика доживети и осетити јесте ако дође на концерт и осети део магије коју само музика може да донесе.