Sreća je pomoći drugima

Mladi pisac Đorđe Mitrović koji je ujedno osoba sa invaliditetom i retkom bolešću atrogripozom, zajedno sa Fondacijom Humana srca organizovao je nedavno humanitarnu akciju za Institut za zaštitu majke i deteta „Dr Vukan Čupić”, a vrednost donacije bila je 420. 000 dinara.

Ovakva vest koja je mnoge „prodrmala” u teška i sve surovija vremena otuđenosti i ljudske „okorelosti” na tuđe nedaće, naterala nas je da potražimo Đorđa. Odazvao se odmah. Kako nam vedro objašnjava, iako malo otežano priča, prethodno je uz pomoć iste fondacije objavio prvu knjigu „Drvene lutke”, a od njene prodaje za donaciju sakupio 140.000 dinara. Osim fondacije, ostala sredstva prikupili su njegovi prijatelji i preduzetnici iz Prokuplja, njegovog rodnog grada u kom je poznat po zalaganjima za prava osoba sa invaliditetom.

Reč je o novcu za medicinsku opremu: kupljena su kolica, instrumenti, rančevi, prva pomoć i druga oprema. „Dosta je ljudi učestvovalo u izradi moje prve knjige, ali i kroz moj život, u tome da danas budem to što jesam. Svojim humanim gestom želim da pomognem nekom drugom i nadam se da će ova oprema poslužiti medicinskim radnicima da spasemo još dečijih života i uspemo da olakšamo deci i majkama boravak u bolnicama. Sreća je pomoći drugome i ja sam veoma srećan ”, rekao nam je Đorđe.

Ima 25 godina i od rođenjaa boluje od ove veoma retke bolesti.

„U trenutku kad sam rođen, u prokupačkoj bolnici nisu mogli da je dijagnostikuju. Poslali su me u Dečju kliniku u Tiršovoj gde  su utvrdili da je to atrogripoza. Mislim da u meni već tada kreće borba. Paralelno, i bitka moje porodice za moj svaki novi korak i pokret. Za svaki dan. Nakon lečenja u Tiršovoj roditeljima su rekli da je bolest veoma teška i da se manifestuje kao ukočenost zglobova i kao nedostatak ili nerazvijenost mišića, kako su se izrazili, rekavši  da će biti znak pitanja da li ću hodati, pa čak i govoriti. Kada sam napunio tri godine odradili su hirurški zahvat na stopalima, jer su mi tabani bili prilepljeni za skočni zglob. Ruke i dalje ostaju krive. Rehabilitaciju započinjem u Ribarskoj banji gde mi se menja život, jer postajem miljenik osoblja, a od tada lično i zaljubljenik u dobre ljude. Naučili su me da kada vežbamo samo vebamo, a kada se šalimo, šalimo se. Shvatio sam ozbiljnost života brže nego mnogi, ali i njegovu radost još kao mali”. Rezultati  iz ribarske banje su bili više nego dobri, jer je iz godinu u godinu bilo pomaka. Došao je i dana  kada se prvi put sam, bez pomoći, popeo uz stepenice, dok je naredne godine sam i ustao sa poda.

„Sredina u kojoj sam rastao bila je važna za moj večiti optimizam. Od društva iz komšiluka sam tokom detinjstva bio uvek prihvaćen, dok sam bio mali baba me je nosila da ih gledam kako se igraju. Kada sam prohodao,  postajao sam i ja deo igre, prema svojim mogućnostima. Moji vršnjaci iz komšiluka sa kojima sam i danas prijatelj, prilagođavali su igre meni. Sa upisom u prvi razred kreće novi izazov za moju porodicu, jer su određene institucije ocenile da ja ne mogu da pohađam redovno školovanje. Moja porodica je znala da sam mentalno sposoban, pa smo predložili da rešavam testove inteligencije na kojima sam, kako je potom ocenjeno, pokazao natprosečno znanje, a dobio sam i pečat na potvrdi dr Milene Marković koja je od početka vodila moju bolest. Tako sam ja, kao jedan mršavko, krenuo u školu zajedno sa vršnjacima”, priča.

Socijalizacija kroz školovanje je prošla idealno, potrudio se da bude  prihvaćen od društva sa kojim je, u pratnji majke, išao i na školske ekskurzije. Vremenom, porodica je stekla poverenje u njegove drugare, sa kojima počinje da ide i na prve žurke, a kasnije i u kafane.

„Bez njih ne bih mogao nikud, jer slabost u rukama predstavlja barijeru na putu od odlaska do toaleta, do oblačenja jakne i mnogih naoko sitnica koje su za većinu ljudi rutina druge. Sa njima mogu sve, zato svima koji prolaze kroz slične teškoće savetujem da izađu iz kuće i bore se”, dodaje.

Okrenuo se i zaštiti i izučavanju svojstava bilja i zdrave ishrane. Kako kaže 2023. završava master studije fitomedicine. Okidač da počne da se aktivno bavi položajem osoba sa invaliditetom bio je dnevnik koji nosi naziv Dan kada korona virus ulazi u moj stan. „Tu sam opisao borbu koju sam doživeo kada se cela moja porodica zarazila, baka, majka i tata bili su u teškom stanju i u bolnici. Ostao sam u kući samo s bratom. Dnevnik izlazi na raznim portalima na kojima su reakcije ljudi bile odlične.  Tada shvatam da mogu svojom pričom da podižem svest o osobama sa invaliditetom, ali i da motivišem ostale ljude da ih primete i pomognu”.

Đorđe 2021 godine počinje da piše autobiografiju pod nazivom „Drvene lutke”. Kako kaže, zbirka nosi naziv po narodskom nazivu za njegovu bolest. U međuvremenu, učestvuje na raznim manifestacijama i u humanitarnim akcijama, postaje deo Akademije mladih lidera koju organizuje Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom uz podršku Ministarstva za rad zapošljavanje. Prošle godine autobiografija, nakon velike borbe, izlazi na svetlost. Od tada, kao pisac i borac za prava osoba sa retkim bolestima i invaliditetom gostuje često na televizijama. Od tadašnjeg ministra ovog resora Nikole Selakovića dobio je priznanje „Jednaki u borbi protiv diskriminacije”, kao pojedinac koji se prošle godine najviše zalagao u ovoj sferi.

„Iz zahvalnosti svim tim ljudima koji su učestvovali u mom životu, odlučio sam da deo zarade i od svake buduće prodate knjiga namenim za humanitarne svrhe”.

Đorđe Mitrović je od samog rođenja svakog dana u teretani, jer su vežbe jedni lek za olakšanje njegove bolesti.

„Želim da moja velika borba za svoje snove, bude podstrek da i vi uradite nešto ne samo za druge, već i za svoje duhovno i fizičko stanje, ali i zdravlje svoje okoline”, poručuje odlučno na kraju razgovora.