Život je neshvatljivo čudo

„Život je neshvatljivo čudo jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija”, reči su velikog Ive Andrića, našeg jedinog nobelovca kojeg tek sad, zahvaljujući glumcu Tihomiru Staniću i televiziji, bolje upoznajemo u seriji „Nobelovac”.

I onda, i sada, i vazda, trošimo jedini nam dat dragocen život. Osipamo ga čekajući neke bolje dane, trošimo na nevažne ljude, na banalne objave koje imitiraju život, na svađe i rasprave, na dokazivanja, mržnje i sujete... na onlajn prodaje, redove na kasi, saobraćajne gužve... na bratoubilačke ratove... na isprazne TV sadržaje... A taj pravi trenutak sreće i ispunjenja nikako da dođe. U tome nam dobrim delom pomaže televizija. Idealni potrošač naših života...

Kada ste pametno iskoristili svoje životne trenutke? Kada ste uzeli knjigu u ruke?... I izvukli pouke?... Bar za rečenicu, dve postali mudriji? I iskreno, da li ste čitali Andrića? Onog čije citate olako „kačimo” na društvenim mrežama... Onog za kojeg jedan učesnik rijalitija tvrdi da je Tito? Onog kojeg smo imali kao lektiru kod stroge nam i neumoljive profesorke? Možda će nas ova serija, na koju smo dugo čekali, malo ubrzati i motivisati da to i učinimo, što pre. Dok ne potrošimo ceo život. A da li će nas učiniti boljim ljudima? U to sumnjam. Jer se trošimo i osipamo, iz dana u dan.

I sam Stanić čekao je decenijama, uporan, istrajan i čvrst kao na Drini ćuprija, da ovu svoju životnu fascinaciju velikim piscem pretoči u dramsku igranu strukturu. Neodustajanje od Andrića već samo po sebi je veliki podvig. A da li je u tome i uspeo? Kaže da već godinama pokušava da privoli publiku i skrene joj pažnju na ovog nam velikana. Rudarski je to posao, često uzaludan, sizifovski... Pogotovo u današnje vreme kada se za knjigu retko latimo. A da to nije lajfkouč literatura. O mladima da i ne pričamo, oni su zauvek digli ruke od pisane reči.

Pred nama je još šest epizoda da ovoj seriji damo šansu da se izdigne iz književnih, a ne dramskih replika, da zaživi, da se izbori, da se ne ospe kao i sam život. Nije lako jednog takvog nadasve neobičnog mislećeg intelektualca, bogatog unutarnjeg duhovnog života, posve introvertnog i ne previše logoreičnog, ogoliti pred kamerama i učiniti ga dramski atraktivnim likom, onakvim zbog kojeg bismo se zadržali kraj malog ekrana. Stanić se prihvatio teškog zadatka, svestan da publike neće biti uvek, baš kao i svojevremeno u teatru, i da će uvek biti i onih koji će reći – „e, to baš i nije bilo tako!” Ili onih koji će olako ugasiti svoj TV, ne potrudivši se da saznaju. Takva je, nažalost, oduvek bila sudbina velikih dela. Uvek su pobeđivale „Žikine dinastije”, „Na večeri kod...”, Sulejmani, i „Igre sudbine”... Andriću nije bilo lako, izgleda, nikada. Ni onda, ni sada... Komunisti su sumnjali, a danas isto to činimo mi!

Teško je breme Stanić preuzeo na svoja pleća. I kako jednog takvog osobenjaka, koji se više čita, a manje sa njim „razgovara” – pretočiti u dramski dinamično, interaktivno štivo. Dosadu je najteže dramatizovati. A još teže izboriti se sa rijalitijima u TV ponudi i onima koji sa solitera Beograda na vodi, gledaju u Dunav, a ne u Savu.

Takođe, nije lako kada se jedan čovek prihvati svega, i režije, glume, pisanja, produkcije. Tu objektivnosti nema... A još manje otklona prema stvorenom čedu. Upravo iz tih razloga, ovoj seriji nedostaje životnosti, jer i veliki su bili samo mali obični ljudi, istih životnih potreba... E, to jednostavno i malo najteže je dočarati. O velikim delima već smo čitali u čitankama. A dramska dela služe da otkriju onu drugu neshvatljivu nit koje u istorijskim udžbenicima nema.

Kad god mislimo da su nam se za nešto „otvorile oči”, to obično znači da smo ih za stotinu drugih stvari zatvorili, rekao je još Andrić. Upravo nam te druge oči nedostaju... Verujem da će se otvoriti do osme epizode!

U NOVOM "KADRIRANjU" U "TV REVIJI", KOJA IZLAZI U PETAK 18. OKTOBRA UZ "POLITIKU", PROČITAJTE DA LI UZ MNOŠTVO KANALA ZAISTA IMAMO IZBOR