Postao je nevaljao, jer neće mnogo da sluša
Kad mu se ne učini po volji, tada čupa i kida što mu pod rukom dođe. Ali će tu narav, koju ja nazivam samovolja, morati promeniti, čim počnu batinice da rade i počne više da razume
Beograd, 4. jul 1925.
Pre nego što će ući u 12 mesec, Vladeta je proodio i to je drugi put posle bolesti.
Daklem, u 11 mesecu može se reći da se otisnuo na pučinu hodanja. Gde će to hodanje odvesti, videćemo u budućnosti.
Beograd, 24. jul 1925.
U ponedeljak tetka Bosa uzela je Vladetu i odnela ga kod Peniga da ga slika. Juče sam dobio slike, vrlo lepo je izšao. To mu je prva trajna slika, a bilo mu je tada tačno 11 meseci i 20 dana. Za deset dana pa puna godinica.
On je sada postao matorko, šeta se sam po sobi, po avliji i bašti, niko ga ne pridržava. Istina, padne po neki put, pa i modrice zadobije, ali se na to ne obazire ni on, ni mi, upravo ja se najviše ljutim što ga više ne čuvaju.
Veoma je veseo, živ i po malo jogunast. Zna sve, ali mu je najmilije da viče: to, to i to. Lepo zna da kaže: gde mu je pamet, zubi, gde mu je krevet, ko je stara majka, tetka Ljuba i Bosa. Da se pozdravi, poljubi ruku, da poljubac, poljubi u obraz, da se napravi kao da oće da spava i još sto đavola.
Svakoga dana ide na Kalimegdan.
Beograd, 2. avgust 1925.
ROĐENDAN VLADETIN
Sve je spremno da se lepo dočeka rođendan Vladetin. Usled teskobe, pozvali smo na ručak kuma, baba Dragu i tetka Bosu.
Po podne dolazili su gosti na čast i čestitanje i tom prilikom donosili su mu mnogo igračaka i čokolada.
Ovo je prvi rođendan njegov, i dočekao ga je veselo, trčkarajući od jednoga do drugoga.
Poklone je ove dobio:
od tate: kanticu za vodu, cuclu i kašiku
od mame: torte, dve
od baba Drage: čokoladu
od baba Danice: železnicu, kofu, ašov
od tetka Kosare: lutku, muškarca, obučena
od kuma: kuče veliko, od gume
od tetka Ljube: čokoladu
od tetka Bose: čokoladu
od tetka Anđelićke: kocke za ređanje
od tetka Dunićke: kecelju
od tetka Milice: haljinu i čokolade
od tetka Dobrivoja: čokolade
od babe Stefanović: bonbone
Beograd, 28. septembar 1925.
Nisam tako dugo ništa pisao o tebi, sine mili, a uzrok je što sam bio na službenom putovanju: Zagreb, Ljubljana, Trst, Venecija, Ljubljana, Sušak, Rijeka, Abacija, Sušak, Senj, Sušak, Split, Gruž, Mostar, Sarajevo. Trebao sam ići još u Travnik i Banja Luku, ali nisam imao vremena.
Sa ovoga puta, Vladeti sam doneo:
2 kaputića, 2 haljine, cipele lakovane, čokolade
Vladeta je dosta dobar. Živ je i veseo, počeo je da priča mnogo, a već sam trči po avliji, niko više o njemu ne vodi računa, sam se zaigra i ne traži društvo.
Što se tiče apetita, ima ga, odličan je, naročito mnogo voli kompot. Kad ga pitamo: oće li Mile „lade“, kompota ili šta drugo, a on odmah kaže: da, da, da. Pitamo ga: gde je lepi Mile, on pokaže na sebe, a gde je kakani, on vrti glavom, nema ga. A kad jede, on rukom povlači po grudima i viče: oh!
Pravi starmali! On je prvi slobodno proodao, od Julijevog i Ružinog sina.
Beograd, 7. novembar 1925.
Ima prilično promena na mome sinu. Postao je veći i dosta zna. Ali isto tako postao je i nevaljao, jer neće mnogo da sluša. Naročito kad mu se ne učini po volji, tada čupa i kida što mu pod rukom dođe. Ali će tu narav, koju ja nazivam samovolja, morati promeniti, čim počnu batinice da rade i počne više da razume.
Nema sreću mnogo u svojim trčanjima, jer se sve završe sa čvorugom na čelu, tako da mu je stalno to mesto obeleženo. Ali, vele, nije to ništa. Ja bih se složio s tim, ali me to boli, i želim da on to ne čini.
Dobio je i društvo. Došla je tetka Dragojla sa Radetom i Acom, oni ga vole i ljube, ali, kao deca, i oni ne znaju, pa ga gurnu, te padne. Govore mu: beba. Ali kad ga pitamo: hoćeš li da se igraš sa Acom i Radetom, on glavom kaže da neće, a sa tetka Bosom, on veli: da. A voliš li Radeta i Acu, on veli opet: da.
Ima petnaest dana kako kašlje, ali to obično kad legne i noću, stoga zvah doktora Spiridonovića, i dade mu lek da izbaci šlajm, a da se maže sa nekom tečnošću, i svaka dva puta da ga mama namaže sa tinkturom joda pomešano sa kolonjskom vodom, i to jednog dana jednu stranu grudi, a drugog dana drugu, što je i učinila. Videćemo da li će mu biti bolje. On je veseo, trči, smeje se i dobro jede. Ali četiri dana sedi samo u sobi.
Poručio sam mu sa Rijeke cipele visoke i dobio ih, braon, vrlo lepe.
Sve razume, ali neće da kaže drugo do ono njegovo: to, da, tata, mama. Ovo poslednje kad je dobro raspoložen, a mama kad se naljuti.
Najviše se oko njega zanimaju tetka Ljubica i Bosa, Zagorka ne tako mnogo, dok Bosa, kad je raspoložena, ostaje da ga čuva po podne, kako bi mama mogla otići u varoš da kupi stvari, ili noću, da bi mogli otići u pozorište ili u bioskop.
Beograd, 9. decembar 1925.
Izneću ukratko kako živi moj sin. Da počnem od večeri.
Oko 8 časova uveče dobije svoju večeru, 250 gr mleka čista, i odmah se umije i spremi za spavanje. Mama mu oblači spavaću košulju – jegerovu, meće mu pelenicu, pred ikonom se pomoli Bogu, i metne ga u njegov krevetac, ali da bi zaspao potrebno je da mu se da i maramica i cucurajka, bez čega neće da zaspi. Ako je umoran, on odmah zaspi, vadi mu se cucurajka iz usta. Njegovo spavanje ranije trajalo je do 12 sati, kada se probudi, i mama ga meće na nošicu, a potom ponovo produži spavanje do 6-7 časova izjutra. To je sada izmenio, i probudi se oko 10, ustane iz kreveta, i stane pored žice i priča, smeje se i obara sve što mu pod rukom dođe. Protestuje ako ga ne uzmemo kod nas u krevet. A kada ga prenesemo, onda se razigra, pa je čas kod mene, čas kod mame. Ta njegova igra obično traje po 1-2 časa, dok nam se ne dosadi. Ja se tada obično dignem, izbijem ga po dupencetu, metnem ga u njegov krevet, cucurajku i maramu, viknem na njega, i uz njegovo gunđanje, posle kratkog vremena zaspi. Dakle ništa bez batina – iz raja izašla. Probudi se oko 2 ili 3 časa, i ako mu se malo da povoda, odmah je spreman da igra. Ali kad dođe jutro, tad se gospodin uspava, pa ni onaj najveći top ne može ga probuditi. Ako se probudi do 8 časova, dobro je, inače tera do 9, kada dobije doručak – mleko.
Oko njegovog doručka i oblačenja treba da prođe po sat i po. Onda ga mama pušta da igra u sobi, a ona vrši svoje poslove. Oko 10 časova dobija jaje, pa, ako je umoran, on zaspi do 12, u protivnom – igra se.
U 12 dobije kašiku ribljeg zejtina i odmah supu, ako je podesno jelo, i on ruča sa nama.
Posle podne do uveče, igra se. A kad ja dođem iz kancelarije u 6 časova, zateknem pravi lom od njegovih igračaka.
Eto, to je njegov sadanji život.
priredila prof. dr Irena Arsić
