Ta ti, Zoro, sanjaš samo
U otkrivenom romanu „Šetnja kroz budućnost” iz 1924. godine u zagonetnoj školi budućnosti nastava se dešava u prirodi, odvija se kroz umetnost, devojčice voze električna kola
“Nepredvidiva prošlost budućnosti –O političkom potencijalu utopije” naziv je dvojezične srpsko engleske studije čiji je nastanak iniciran otkrićem nevelikog rukopisa iz 1924. godine, knjižice “Šetnja kroz budućnost” koju, kao autor potpisuje Mala Zora. Reč je o romanu koji predstavlja jedinstveni primerak dečje socijalne utopijske naučne fantastike s početka 20. veka. Otkrila ga je Biljana Andonovska saradnica Instituta za književnost. Roman je izlazio u nastavcima u časopisu “Budućnost” od 1924. do 1925. godine. U ovoj studiji štampan je roman Male Zore, takođe je urađen i ubačen kao posebna publikacija (ćirilično-latinična), a studija sadrži i tekstove o političkom potencijalu utopije kao i uvodne napomene o romanu. Izdavač je samizdat Edicija Jugoslavija, a studiju je priredila dramaturškinja Ivana Momčilović koja živi i radi u Belgiji. Knjigu je moguće nabaviti putem mejla [email protected].
“Radili smo studiju pet godina uz samodoprinos, uz solidarnu podršku sa izdavačkom kućom “Založba Sofija” iz Ljubljane i uz mestimičnu pomoć važnih dobrovoljaca kojima se ovim putem zahvaljujem. Otkriće ovog romana lično me je ponelo da istražim odakle se ovakav ‘NLO’ zadesio u Beogradu, na brdovitom Balkanu, 1924, što se pretvorilo u obimnu studiju na kojoj sam radila više godina”, kaže Ivana Momčilović.
U kakvim društveno-političkim okolonostima je izlazio časopis “Budućnost” i to pod parolom „Deco radnika sviju zemalja, zagrlite se“?
Knjiga je nastala saznanjem otkrića Biljane Andonovske, istraživačice u Institutu za književnost u Beogradu koja je tražila neke sasvim druge sadržaje u dečijoj periodici sa početka 20. veka, a naišla na do tada nepominjani dečiji socijani naučno-fantastični roman “Šetnja kroz budućnost”. Sadržaj romana je toliko zapanjujući za 1924. godinu u Kraljevini SHS, u vreme trajanja Obznane, naredbe vlade Kraljevine SHS od 29. 12. 1920. o zabrani legalnog delovanja Komunističke partije Jugoslavije, a koja je donesena nakon neočekivanog uspeha KP Jugoslavije na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1920. i socijalnih nemira, koji se još nisu bili potpuno smirili nakon Prvog svetskog rata. Mala Zora sanja zagonetnu školu budućnosti , školu “bez školskih klupa” koju mi ni sto godina kasnije nismo realizovali: celokupna nastava se dešava u prirodi, obroci u školi su besplatni, nastava se odvija kroz umetnost, devojčice voze električna kola 10 km na sat i to zajedno sa dečacima. Jugoslovenski časopis Budućnost prvi je dečji komunistički književni časopis na tlu Jugoslavije (i najverovatnije mnogo šire), nastao na tragovima Prvog svetskog rata i njegovih kataklizmatskih devastacija. Interesantno je da je časopis Budućnost kao matična scena junakinje Male Zore, nastao kao delovanje Sekretarijata žena socijalista (komunista) preteče Komunističke partije Jugoslavije, tačnije Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista) i bio najavljivan kao dodatak njihovog ženskog lista Jednakost. Gotovo polovina književnih priloga, mahom pesama, poticala je iz pera žena pisaca.
Urednik Časopisa „Budućnost“ bio je lekar Dragutin T. Vladisavljević. Zašto se pretpostavlja da je on autor romana sa pseudonimom Mala Zora?
Ko je autor(ka) vizionarskog romana “Šetnja kroz budućnost” koja/i se krije iza pseudonima Mala Zora nećemo nikada sa sigurnošću saznati. Možemo da nagađamo da je urednik dečijeg časopisa Budućnost, nepravedno zaboravljeni Dragutin Vladisavljević lekar, pedagoški vizionar, aktivista. Vladisavljević je još kao student organizovao u Ženevi dečju grupu l'Avenir (Budućnost) i sa njom radio do 1906, da bi 1914. organizovao dečju grupu „Budućnost“ pri socijalističkom Narodnom domu u Beogradu, prvu takve vrste „ne samo u Srbiji već i na Balkanu“.
Kako navodi Biljana Andonovska u svojim istraživanjima, “osim protopionirske organizacije Budućnost, Vladisavljević je bio autor i prevodilac nekoliko naslova. Prvo srpsko (skraćeno) izdanje Marksovog Kapitala pojavilo se 1900. godine u Ženevi zahvaljujući inicijativi i prevodu D. Vladisavljevića. Vladisavljević je u to vreme (sa izvesnim kolegom medicinarom „A. A. J.“) preveo i knjigu Hipnotizam i spiritizam svog ženevskog profesora Emila Junga (Beograd, 1900), koja je u duhu francuske eksperimentalne psihologije i psihijatrije s kraja 19. veka zagovarala objektivno-naučni pristup ovim „natprirodnim“ fenomenima. Pored članaka u periodici lekarske struke, Vladisavljević je objavio i jedan priručnik iz seksualnog vaspitanja (Polna higijena, Beograd 1912), kao i knjigu Minimalna nadnica ili Plata fizičkog i intelektualnog radnika (Beograd 1922). Može mu se pripisati i znatan broj priloga iz Budućnosti, i to ne samo uredničkih već i popularno-naučnih i književnih (posebno su indikativni oni pod pseudonimima Čika Doktor i Mala Zora). Dodamo li tome i brigu o tehničkom uređenju časopisa i likovnim prilozima, dobijamo sliku jednog vrlo svestranog i posvećenog „proletpedagoga“, borbene komunističke pedagogije, kako je sam govorio, a koji je u istorijski zaborav pao verovatno najviše zbog razilaženja sa svojim partijskim (ne)istomišljenicima sredinom dvadesetih godina 20. veka.
Naročito važno za mene saznanje je bilo da je roman usko povezan sa temom rata i željom za iznedrivanjem novog tipa čoveka i vaspitanja koje neće više završiti u klanici tipa Prvog Svetskog rata.
U zaboravljenoj biografiji Dragutina Vladisavljevića, poznato je još da je odigrao važnu ulogu 1914. u sahranjivanju Dimitrija Tucovića, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu, iako zakleti pacifista. Izvučen iz vrtloga kuršuma Kolubarske bitke, sahranom je rukovodio dr Dragutin Vladisavljević, Dimitrijev prijatelj i saradnik kao pukovski lekar. „Pod jednim hrastom iskopana je raka u koju je položen bez sanduka. Po vojničkom običaju odata mu je dužna pošta. Stolar iz Čačka Ćosić uzeo je sekiru i zatesao drvo iznad nove humke. Valjevac Čitaković vrhom svog bajoneta uklesao je reči koje izdiktirao dr Vladisavljević: „Ovde leži radnički vitez”.
Zanimljivo je da je radnja romana smeštena u 2024. godinu. Šta je preostalo od te utopije?
Poseban književni žanr – utopijska naučna fantastika, neguje već stolećima ljudsku potrebu za „popravljanjem realnosti“ u najraznovrsnijim književnim narativima pravednijeg i harmoničnijeg suživota prirode i društva, ljudi i njihovog okruženja. Šetnja kroz budućnost, roman koji iako pisan na teskobnoj periferiji Evrope 1924, tek zapravo sažima težak prelaz iz 19. u 20. vek, nastavljajući započeti talas utopijske tradicije u književnosti. Za Malu Zoru politika novog doba se ogleda u najosnovnijim materijalnim potrebama svakoga, besplatnom doručku za svu decu (što jeste bila nezamisliva društvena premisa Kraljevine SHS dvadesetih godina 20. veka). Mala Zora mašta o polaganju pažnje na higijenu (čestom kupanju, što nije bila mogućnost proleterskih porodica: ona piše da deca poput nje ne mogu da se kupaju čak ni po četiri meseca zimi zbog nedostatka drva), o lepoj, čistoj odeći „u najrazličitijim bojama“ kao i o potpunom suživotu sa umetnošću prirode izraženim u natpisima koji krase parkove Zorinih snova: „Slobodno je ići van staza, ljubiti se sa cvećem i valjati se po travi.“ Drugim rečima, iako su doleteli kao kometa u jedno vreme i jedan prostor koje ih na prvi pogled nije očekivao, mnogi snovi Male Zore već su postojali u opštem duhu tog istog vremena koje je vetrove utopističke fikcije donelo i na Balkan.
Iz perspektive mnoge ugnjetavane dece, ne samo na Balkanu toga vremena, već i šire, u Šetnji kroz budućnost projektovan je tako novi tip škole i komunističkog univerzalističkog obrazovanja. U takvoj školi deca su slobodna da misle, predlažu, kreću se i skreću sa teme na temu, ali i uče život i svet oko sebe kroz subjektivizaciju znanja, a ne pukim ponavljanjem reči učitelja. „Ta ti, Zoro, sanjaš samo! Gde još to biva da maloj deci zabranjuju da misle? Naprotiv, nas nateruju da mnogo mislimo i kažu nam da uvek pitamo za sve što ne bismo mogli razumeti“ – kaže se u Šetnji kroz Budućnost. Ideja učenja snažno je povezana sa idejom samoobrazovanja kao stuba emancipacije, kao i sa konstantnim izmeštanjem: znanje se nalazi tamo gde ga nismo očekivali, u sali bez školskih klupa, u parku, na poljani, u šumi, u dezobjašnjenju (unexplanation) i odučavanju (termini nadrealista i Žaka Ransijera).
Da li elemente ove „utopije“ možemo pronaći danas u školskim sistemima bilo gde u svetu, onoliko koliko je vama poznato?
Iz sopstvenog iskustva mogu da kažem i imajući čast i mogućnost da sa našom kolektivnom platformom PhD In One Night za estetsku edukaciju za sve držim eksperimentalne kurseve u Finskoj, da je to zemlja koja zaista radi na razgrađivanju svakog šablonizovanog metoda učenja. Poslednja reforma , u nizu, donela je ukidanje predmetne nastave i rad na “fenomenima” a ne striktnim parcelama znanja. Ipak to je zemlja koja još nije postigla standard u prenosu znanja kroz umetnost što naša platforma radi, a o čemu je sanjala i Mala Zora. Imali smo tu čast da na Univerzitetu umetnosti, Univerzitetu društvenih nauka i u srednjoj školi u Helsinkiju “predajemo” znanje ( kao štafetnu palicu) kroz umetnost i apstrakciju (jezik kroz skulpturu, fikciju kroz eksperimentalni zvuk, teoriju kroz ples i vizualne intervencije, opismenjavanje migranata kroz savremeni ples i kolaž, rad na teoriji i filozofiji sa studentima kroz elektro-tehniku itd.), polazeći od hipoteze da je eksperimentisanje ključ emancipatornog učenja i subjektivizacije znanja. Na tragu i u sinhronicitetu sa idealima Male Zore poslednjih godina iniciramo projekat Gerila Univerziteta koji se uglavnom odvija u prirodi, u okviru naše Laboratorije Radikalnog Mira koju pokrećemo u umetničkoj i istraživačkoj rezidenciji Les Orangeries de Bierbais a gde se proces učenja i samoobrazovanja odigrava upravo kroz perma-kulturu i baštovanstvo.
Roman je bogato ilustrovan crtežima. Ko potpisuje ove ilustracije?
Svaki broj časopisa “Budućnost” bio je bogato ilustrovan, pretpostavljalo se da su ilustratori bili anonimni, no pažljivim radom na rekontekstualizaciji ilustrativa za potrebe naše knjige, zumiranjem detalja došlo se do otkrića da je autor mnogih ilustracija Veljko Andrejević Kun, grafičar i ksilograf (otac Đorđa Andrejevića Kuna). Veljko Kun je autor brojnih antiratnih karikatura od kojih su neke štampane i kao razglednice, zbog čega je bio interniran i boravio u austrijskom logoru Bodogasonj (Frauenkirchen) do kraja Prvog svetskog rata. Časopis Budućnost je osvežio mnogobrojnim drvorezima i cinkografijama napredne sadržine.
