Mome sinu, Vladeti, kad navrši 21. godinu

Beograd, 2. avgust 1924.

Sinoć, kao obično, ja i Nada smo otišli uveče na Kalemegdan da se prošetamo, i ništa se značajno nije desilo, ali kada smo se vratili, spremili smo stvari za svaku eventualnost, i legli smo da spavamo, ali ne zadugo, jer u 11 časova morao sam uzeti kola i Nadu odvesti u Senatorijum.

Čudna je to stvar! Odvedeš ženu, živa stvora, iz kuće, u tuđu kuću, međ nepoznatima, i tu treba da izdrži sve bolove da bi se rodilo dete, koje će doneti radost, bol ili patnju.

Uveli su Nadu u sobu gde se porađa, a mene ispratili kući. Izašao sam, kao da me neko izbacio napolje, govoreći ne treba tebi da bude poznato ono što se u ovoj kući dešava.

Ništa nisam mogao da mislim, bio sam u nekom besvesnom stanju, kada bol prevazilazi sva druga osećanja, i gledao sam netremice u ona vrata i prozore koja su bila osvetljena. Najzad, trgoh se i pođoh kući. Sat na obližnjem tornju izbijao je jedan čas posle pola noći. Išao sam nogu pred nogu, kao čovek kome je teško ostaviti mesto, ali ga ipak nešto goni napred. Najzad u dva časova bio sam kod kuće. Upalio sam elektriku i posmatrao oko sebe. Do pre nekoliko časova bio je život pun veselosti, sada je vladao mir, onaj mir koji predstavlja smrt. Uplaših se od toga i počeh pušiti cigaretu za cigaretom, hodajući gore-dole, kao da bih time hteo dati ovim sobama života. Najgore misli počeše mi se vrzmati po glavi i jasno mi izlažaše pred očima samo ono što je najgore. Zaspati nisam ni pokušavao, jer je to bilo nemoguće ni pomisliti u tome vremenu. Zora poče da sviće. Izašao sam napolje ne bi li osetio vazduh, ne bi li dobio normalne misli. Nisam se prevario. Sunce je počelo izlaziti, velika zažarena kugla prosipaše tople zrake i to mi povrati nadu i radost.

Kako sam dočekao dva sata posle podne, ni sam ne znam.

Otišao sam sa Ljubicom u Senatorijum, i veliko naše iznenađenje beše kada mi izneše dete malo, i čestitaše mi sina.

Nerazumevajući ništa, bejah potrešen i srećan, kada mi digoše maramu i pokazaše sina. Ja ga uzeh u ruke i poljubih, a on otvori oči, pogleda me, pa ih opet zatvori. U tome momentu sin se ocu predstavio.

Na vrlo kratko vreme pustiše me kod Nade, koja ležaše u postelji, bleda, ali vesela što su se očajne muke svršile i što je dobila slatko detence. Ja sam plakao. Naročito unutarnje osećanje gonilo me je na to. Bio sam radostan što je Nadi dobro i što mi je sin zdrav, lep, čist i okrugao kao jabuka. Htedoh ljubiti ceo svet oko sebe.

Nada je i dalje ležala u Senatorijumu u zasebnoj sobi, a ja i rođaci obilazili smo je svaki dan, kao i moga milog sina. Moj sin je rođen tačno u 12.40 po podne 2. avgusta 1924. i težio je 3.800 kg.

Beograd, 6. avgusta 1924.

Danas je moj sin dobio ime na znamenju od pope Milivoja Petrovića, i to:

M I R O Lj U B

Beograd, 9. avgust 1924.

Tačno u 4.25 po podne napustili su Nada i Miroljub Senatorijum i automobilom dovezao sam ih kući. Tom prilikom tetka Bosa je držala u krilima Miroljuba, koji je bio u jastučetu, s kapicom na glavi, a pokriven Nadinim venčanim velom.

U 4.40 mi smo ušli u kuću, naš stan Zadarska ulica broj 5 na Varoš-kapiji, u kući njegove babe, gde su nas dočekali baba Danica, tetka Ljubica i tetka Anin sin Duško.

Miroljub je bio miran kada se vozio autom i kući kada je stigao. Uopšte za ovo vreme od kada se rodio nije mnogo plakao, već je spavao, morala je Nada kada sisa da ga za nos vuče da se probudi i jede.

Beograd, 15. avgust 1924.

Miroljub je vrlo napredan, čist i vrlo lep. Baba Danica ga kupa, dok mu mama ne nauči, a hrani se svaka tri sata po 10–15 minuta.

Miran je i ne plače, a to naročito važi noću, jer ne budi ni tatu, ni mamu. Čim je familija čula za rođenje, odmah su počeli dolaziti da ga vide i darove mu donosila, a familija po unutrašnjosti čestitke mu slala.

Šta je sve od koga dobio napisaću docnije.

Beograd, 31. avgust 1924.

Danas je malome Miroljubu krštenje. Sve je spremljeno, samo se očekuje kum i sveštenik. Najzad oko deset časa dolaze i oni, kao i pozvati gosti. Krštenje se obavlja u našoj kući.

Posle crkvenog obreda kum daje ime:

V L A D E T A

na opšte prijatno iznenađenje i odobravanje. Kum je arhitekta Svetozar Genić, koji je veoma veseo i prijatan čovek.

Spremljen je bio i sto – ručak, i bila su ova lica:

kum, kuma i kumčići (dvoje)

Vladeta i Žozeta

baba Danica

tetka Ljubica

tetka Bosa

teča Momčilo

tata i mama.

Posle podne dolazili su rođaci i prijatelji do duboko uveče na čestitanje.

I time se završila i ta ceremonija.

Beograd, 27. novembar 1924.

Moj sin nije dobar. Niti hoće da spava, niti da ćuti, već stalno protestuje i plače. Evo već dve noći kako mu majka spava na trzavici. Sine, kada budeš čitao ove redove, znaj da smo muku s tobom imali.

U ovom trenutku, 7.20 časova uveče, ovo je slika: Vladeta spava u kolicima sa cuclom u ustima, mama mu leži nakraj kreveta i spava, ne bi li nadoknadila ranije dve noći, mačkica se izvalila kraj peći, sa svih četiri šapa ispruženih, a tata piše ove redove i veselo posmatra ovu sliku.

Na dan rođenja Vladetinog:

tata je imao tačno 30 godina i šest meseci

mama je imala tačno 25 godina, devet meseci i osam dana.

Beograd, 30. decembar 1924.

Danas je Vladeta učinio prijatno iznenađenje, izašao mu jedan donji zubić, koji je prvi u njegovom životu. Predznak tome zubiću, imao je proliv, koji nije mogao mnogo uticati na njegovo razvijanje. Za sve vreme on je vrlo veseo.

Najzad regulisali smo i njegovo spavanje noću. Posle podne ima pravo da odspava samo sat-dva, obično od tri do pet, posle tog vremena, stalno ga zabavljamo svi odreda da ne bi zaspao, tako da u 8.15 dobije da jede i odmah kao top zaspi. Spavanje mu traje do dva ili četiri časa. Budi se u šest i igra se s nama u krevetu dok mu ne dođe vreme za kupanje.

Nego, desio mu se jedan maler, mama ga obično metne na kanabe, a momentalno kako je izašla da vidi oko ručka, kako je živ, on ti se skotrlja na zemlju. Srećno si, sinko, pao na leđa, povrede nije imao nikakve. Ja sam bio ljut na Nadu i devojku zbog toga.

Narav ima vrlo lepu. Dobar je i pitom. Na svakoga se smeje i ide u ruke. Kad ga šašoljimo rukom po telu, on se zaceni od smeja, naročito je osetljiv ispod ruke. Čvrst je i debeljko. Na mene je likom, a punoća mu je na majku, jer kao mala Nada je bila puna. Voli da cupka u krilu, tako da ga jednog dana, kada je uzela baba Draga, on je toliko cupkao, da je ona morala da ga ostavi, pošto su joj ruke slabe.

Najviše dolazi tetka Bosa i sa njime se zabavlja. Kad nemamo devojke, ona ga izvodi na sunce kolicima.

Inače, svi su svakoga dana tu, i tetka Ljubica i baba Danica. Kad ide u šetnju, on sav igra, dok mu se oblači topao žaketić, a kada mu se meće kapa on se ljuti, ne trpi. Isto tako neće da ruke metne ispod pokrivača, niti trpi rukavice, već drži ih napolje, pa mu od mraza sve pocrvene.

Čokoladu uveliko jede, i kada vidi da drugi jede, a on se ljuti što mu se ne da. Što do’vati u svoje ruke, ne pušta, vrlo je jak u rukama.

Beograd, 22. januar 1925.

Šta si sve dobio po rođenju:

Od tate 100 dinara

Od baba Danice 1.000 dinara

Od tetka Dragojle iz Amerike kolica

Od teča Spase 400 dinara

Od tetka Koke 100 dinara

Od Ljubice jastuče i haljinicu, tortu

Od baba Drage žaketić

Od tetka Cace povojnicu i 10 dinara u srebru

Od kuma povojnicu i 150 dinara

Od ujka Moma 100 dinara

Od tetka Stojanke iz Negotina 100 dinara

Od babe i dede Spužić garnituru – nož, viljušku i kašiku

Od tetka Žozete benkicu, kapicu i zvečku

Od teča Vladete jedan dinar u srebru

Od tetka Vukice (Nadina drugarica) haljinu i pet dinara u srebru

Od tetka Marije (Nadina drugarica) benkicu i čokoladu

Od čika Dukića (moj kolega) haljinicu i trubu, dva srebrenjaka

Od tetka Eme 20 dinara i krem

Od tetka Mileve 20 dinara

Ukupno dinara 1.620 (sic!), koje sam ti dao na krštenju kod Uprave fondova na tvoje ime pod br. 18556.

Beograd, 2. februar 1925.

Danas je Vladeta napunio šest meseci, a ko ga vidi rekao bi da ima punih deset. Pravi je debeljko. Sve je uzeo od majke, tako da je osušio. „Da ga ne ureknemo”, što kažu žene, vrlo je napredan.

Beograd, 6. februar 1925.

Još jedna prijatna novost za roditelje. Danas po podne digao se sam iz kolica gospodin sin i seo lepo. To mu je prvo sedenje, čvrsto, da ga niko ne pridržava. Nada je počela već nekoliko dana da ga prihranjuje na cucli i to sa grizom, on se prvo gadio, ali je počeo posle da vuče i da rado jede. Kupio sam mu i nestlovo brašno, ali se na to toliko zgadio da nije hteo da uzme u usta. Kada mu je silom dato, on je ispljuvao. Detetu se ne dopada i kategorički je odbio svaki pokušaj da primi kada mu se daje. E, moj sine, ti ne znaš da sam ja dao za to 35 dinara i da se mora pojesti.

Pošto više neće nestlovo brašno, to mu je majka skuvala griz i on je danas popio – posisao ceo obrok jedan. To mu se daje da bi ga postepeno odbili od sise.

Vrlo je veseo. Čim ga ko uzme u krila, on skače, a kada mu ja zapevam pesmu „opa, cupa”, a on sav igra na krilu. Više voli da stoji nego da leži ili sedi. Vezao nas je te se nigde od njega ne možemo maknuti. Mama mu je kupila od gume lepu macu, koja kad se pritisne svira. Za njega je obligatno da odmah metne u usta.

Kifle, ’leba, biskvit, smokvu, čokoladu i piškote odavno jede, i to lepo s dva prednja zubića odgrize pa onda smuva sve u stomak. Dobar apetit ima.

Oko njega su svi: tetka Bosa, Ljubica, baba Danica i ujka Moma.

Beograd, 7. februar 1925.

Danas sam slikao ja Vladetu, držala ga Bosa u krilu, pa posle Momčilo. Slika nije ispala dobra. Ovo je prvo slikanje, gospodine sine.

Beograd, 9. februar 1925.

Danas se Vladeta ponovo slikao, i to jednu sliku u kolicima sam i drugu u krilu tetka Bose, a ja i Ljubica sa strane, i to u našoj avliji, Zadarska 5.

(nastavak u idućem broju)

Priredila prof. dr Irena Arsić