Komesar sam, tim se dičim
Danas, reč komesar ima sasvim druga značenja. Jedno od najpoznatijih je ono koje se odnosi na političko rukovodstvo Evropske unije, koje je sastavljeno od 27 komesara, jedan po svakoj zemlji članici. Prošle godine osnovna plata komesara u EU bila je 26.000 evra mesečno
U engleskom jeziku reč komesar pojavljuje se 1362. godine. Označava „osobu kojoj je specijalan zadatak poveren od strane više sile”. Poreklo reči je, naravno, u latinskom jeziku (commissarius) gde je označavala zvaničnu osobu sa posebnim punomoćima kojoj je poveren neki zadatak (obično privremen). Politički vojni komesari prvi put se pojavljuju u Francuskoj 1792 godine. Zadatak im je bio da učvrste vojnu organizaciju i da je obezbede od pripadnika svrgnutog režima. Imali su velika ovlašćenja, čak i da smene ili uhapse komandante ako se nisu pridržavali strogo određenih propisa. U dvadesetom veku reč je dobila i zastrašujuće i herojsko značenje, naročito kada je počela da označava političkog poverenika u komunističkim vojskama (SSSR, Kina, Jugoslavija) i obično, uz komandanta, najvažnijeg i najuticajnijeg člana štaba određene vojne jedinice (komesar čete, komesar brigade, komesar korpusa). Politički komesar bio je „strah i trepet” za sve u vojnoj jedinici, ali u revolucionarnim ratovima i za sve koji su živeli na području gde je taj komesar ratovao. Uvek je imao i svog zamenika. Po opisu Mirka Tepavca, vojvođanskog partizana, ratnog komesara odreda, brigade i divizije, „zamenik komesara je odgovoran da jedinica moralno izdrži, da veruje u ciljeve, u smisao žrtvovanja koje podnosi vojnik. Da usklađuje lične i vojničke odnose među borcima i starešinama, a naročito da se stara o ponašanju vojske prema stanovništvu. I lični primer – među prvima u napadu, među zadnjima u povlačenju. Sit, samo ako su svi nahranjeni, zamenik komesara je partizanski ’sveštenik’ i ratnik istovremeno”.
Dakle, u ratu komesari i komesarke bili su revolucionari za primer, neustrašivi borci i odani partijski aktivisti. Jedna od legendarnih partizanskih komesarki bila je Savka Javorina Vujović. Rođena je u Gospiću 1918. u srpskoj porodici. Godine 1935. završava šest razreda gimnazije i odlazi u Beograd, gde upisuje srednju medicinsku školu. Postaje politički aktivna, dva puta je hapse i oba puta ona nikoga ne odaje. Godine 1940. postaje član KPJ. Od 1941. je u Rasinskom partizanskom odredu, gde je rukovodilac saniteta i politička komesarka. Legendarni revolucionar Svetozar Vukmanović Tempo šalje je na Kosovo. Od Jablanice nadalje kreće se obučena u albansku nošnju. Na Kosovu postaje članica Oblasnog komiteta KPJ. S grupom kosovskih i makedonskih partizana odlazi na teren Kumanova i Vranja, gde formira Kosovsku brigadu. Savka, odnosno Saška, kako joj je bilo partizansko ime, postaje politička komesarka brigade. Učestvuje u svim bitkama s bugarskim okupatorskim jedinicama.
U borbi na Biljači je ranjena. Uvek pokazuje izuzetnu izdržljivost, odvažnost i požrtvovanje. Nosi puškomitraljez, vodi ranjenike, moralno podržava saborce. Juna 1944. prelazi u Osmu srpsku brigadu, 22. srpske divizije, u kojoj je politička komesarka brigade. Učestvuje u oslobađanju Vranja, Vladičinog Hana, Grdelice, Vlasotinca, Niša, Prištine, Vučitrna, Kosovske Mitrovice, Novog Pazara, Sjenice. Kao delegatkinja beogradske organizacije učestvuje na osnivačkom kongresu KPJ Srbije.
Hitlerovo „komesarsko naređenje”
Posle rata Saša je članica aktiva CK SK Srbije, članica predsedništva saveznog odbora Subnora, Saveznog i Republičkog odbora Saveza društava žena Jugoslavije, članica Saveta Medicinskog fakulteta. Od 1960. godine je predsednica Centralnog odbora Saveza sindikata zdravstvenih radnika Jugoslavije i članica Saveznog veća sindikata Jugoslavije. Od 1964. je sekretarka Saveznog odbora Subnora, gde radi do 1969. kada odlazi u penziju. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja. Za narodnog heroja proglašena je 9. oktobra 1953 godine. Na predlog Crvenog krsta Jugoslavije dobija jedno od najvećih svetskih priznanja za humanost – „Florens Najtingejl”. Jedan istaknuti partizanski revolucionar ovako je govorio: „U borbi bilo je muškaraca, junaka, koji su ponekad zapadali u strah, u beznađe. Ali nikada u borbi nisam video partizanku koja je bila kukavica.”
Posle ove priče o samo jednoj komesarki, a bilo ih je mnogo u ratu, može da se shvati i stravično Hitlerovo „komesarsko naređenje” pred invaziju na Sovjetski Savez. U njemu se od nemačkih trupa zahteva da političke komesare Crvene armije ne tretiraju kao ratne zarobljenike, već da ih na licu mesta streljaju. Godinu dana kasnije ovo naređenje je ukinuto zato što se, za nemačku vojsku, pokazalo kao pogubno. Jer kada se u Crvenoj armiji za njega saznalo, predaja je odlagana i borbe su nastavljane do kraja, čak i u bezizlaznim situacijama. Ali na terenu Jugoslavije važilo je do samog kraja, čak po cenu značajno većih nemačkih gubitaka. Naime, ubistvom komesara ubijala se snaga borbe.
Danas, u 21. veku, reč komesar ima sasvim druga značenja. Jedno od najpoznatijih je ono koje se odnosi na političko rukovodstvo Evropske unije, koje je sastavljeno od 27 komesara, jedan po svakoj zemlji članici. Uz predsednicu Evropske komisije komesari su izvršna vlast EU, odgovorna za dnevno funkcionisanje celog aparata. A aparat je pozamašan i broji 32.000 službenika. Komisija je sastavljena od 33 generalna direktorata. Svaki ima svog direktora koji odgovara jednom od 27 komesara. Celokupan birokratski aparat u Briselu broji oko 60.000 ljudi, svih mogućih radnih profila. Oni brinu o 450 miliona Evropljana i o bezbrojnim drugim stanovnicima planete. Prošle godine osnovna plata komesara u EU bila je 26.000 evra mesečno. S raznim dodacima i bonusima i značajno veća. Predsednica prima 27.000 evra mesečno, a potpredsednici, koje malo ko od Evropljana zna po imenu, primaju platu od 25.000 evra. Ove godine su sveopšti izbori u EU. Sa ovakvim platama kao motivacijom razumljiva je nervoza u vezi s podelom komesarskih funkcija kada se izbori obave.
Srljanje u ratno stanje
Možda upravo i zbog tog takmičenja da se „komesariše”, i to za veliki lični prihod, baš iz EU, od običnih ljudi do visokih intelektualaca, i sa levice i sa desnice, sve češće se čuje kako je briselska birokratija, oličena upravo u EU komesarima, već sasvim blizu da postane kao i ona kominternovska, tvrda i na propast osuđena. Kao ona koja je, pod diktatom Staljina, postrojavala sve kompartije sveta, a stanovništvo sovjetskog „lagera” dovodila u red tvrdim komesarskim „direktivama”. EU kao nova Kominterna, sa svojim nebrojenim direktivama, nije daleko od neke sasvim nove, dirigovane, zastrašujuće stvarnosti, da ne kažem – normalnosti.
Reklo bi se da je zbog toga, u sadašnjem vremenu, reč komesar postala više zastrašujuća nego herojska. U lavinama propisa, uputstava, preporuka, direktiva i zakona koje EU komesari pokreću ili sprovode nazire se evropska superdržava koja, na kraju krajeva, tvrdu liniju nameće svojim članicama i svom stanovništvu, a meku moć i svetsko liderstvo uporno prepušta svom velikom susedu, preko okeana. Uz prihvatanje prekookeanskih tvrdih direktiva, skoro bez pogovora. Na svoju štetu i na štetu ostatka sveta. A pošto izgleda kao da EU tragično srlja u ratno stanje, politički vojni komesari ne mogu biti daleko. Ali sigurno je da ni iz daleka neće biti nalik na komesarku Sašku, koja je mogla istovremeno da nosi puškomitraljez, vodi ranjenika i pruža moralnu podršku svojim saborcima. Takvih komesarki više nema, a najverovatnije više nikada ih neće biti. Jer, kako bi narod rekao, nije sve u parama – ima nešto i u zlatu. A komesarku Sašku i njene saborce upravo je narod pozlatio.
