Комесар сам, тим се дичим
Данас, реч комесар има сасвим друга значења. Једно од најпознатијих је оно које се односи на политичко руководство Европске уније, које је састављено од 27 комесара, један по свакој земљи чланици. Прошле године основна плата комесара у ЕУ била је 26.000 евра месечно
У енглеском језику реч комесар појављује се 1362. године. Означава „особу којој је специјалан задатак поверен од стране више силе”. Порекло речи је, наравно, у латинском језику (commissarius) где је означавала званичну особу са посебним пуномоћима којој је поверен неки задатак (обично привремен). Политички војни комесари први пут се појављују у Француској 1792 године. Задатак им је био да учврсте војну организацију и да је обезбеде од припадника свргнутог режима. Имали су велика овлашћења, чак и да смене или ухапсе команданте ако се нису придржавали строго одређених прописа. У двадесетом веку реч је добила и застрашујуће и херојско значење, нарочито када је почела да означава политичког повереника у комунистичким војскама (СССР, Кина, Југославија) и обично, уз команданта, најважнијег и најутицајнијег члана штаба одређене војне јединице (комесар чете, комесар бригаде, комесар корпуса). Политички комесар био је „страх и трепет” за све у војној јединици, али у револуционарним ратовима и за све који су живели на подручју где је тај комесар ратовао. Увек је имао и свог заменика. По опису Мирка Тепавца, војвођанског партизана, ратног комесара одреда, бригаде и дивизије, „заменик комесара је одговоран да јединица морално издржи, да верује у циљеве, у смисао жртвовања које подноси војник. Да усклађује личне и војничке односе међу борцима и старешинама, а нарочито да се стара о понашању војске према становништву. И лични пример – међу првима у нападу, међу задњима у повлачењу. Сит, само ако су сви нахрањени, заменик комесара је партизански ’свештеник’ и ратник истовремено”.
Дакле, у рату комесари и комесарке били су револуционари за пример, неустрашиви борци и одани партијски активисти. Једна од легендарних партизанских комесарки била је Савка Јаворина Вујовић. Рођена је у Госпићу 1918. у српској породици. Године 1935. завршава шест разреда гимназије и одлази у Београд, где уписује средњу медицинску школу. Постаје политички активна, два пута је хапсе и оба пута она никога не одаје. Године 1940. постаје члан КПЈ. Од 1941. је у Расинском партизанском одреду, где је руководилац санитета и политичка комесарка. Легендарни револуционар Светозар Вукмановић Темпо шаље је на Косово. Од Јабланице надаље креће се обучена у албанску ношњу. На Косову постаје чланица Обласног комитета КПЈ. С групом косовских и македонских партизана одлази на терен Куманова и Врања, где формира Косовску бригаду. Савка, односно Сашка, како јој је било партизанско име, постаје политичка комесарка бригаде. Учествује у свим биткама с бугарским окупаторским јединицама.
У борби на Биљачи је рањена. Увек показује изузетну издржљивост, одважност и пожртвовање. Носи пушкомитраљез, води рањенике, морално подржава саборце. Јуна 1944. прелази у Осму српску бригаду, 22. српске дивизије, у којој је политичка комесарка бригаде. Учествује у ослобађању Врања, Владичиног Хана, Грделице, Власотинца, Ниша, Приштине, Вучитрна, Косовске Митровице, Новог Пазара, Сјенице. Као делегаткиња београдске организације учествује на оснивачком конгресу КПЈ Србије.
Хитлерово „комесарско наређење”
После рата Саша је чланица актива ЦК СК Србије, чланица председништва савезног одбора Субнора, Савезног и Републичког одбора Савеза друштава жена Југославије, чланица Савета Медицинског факултета. Од 1960. године је председница Централног одбора Савеза синдиката здравствених радника Југославије и чланица Савезног већа синдиката Југославије. Од 1964. је секретарка Савезног одбора Субнора, где ради до 1969. када одлази у пензију. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања. За народног хероја проглашена је 9. октобра 1953 године. На предлог Црвеног крста Југославије добија једно од највећих светских признања за хуманост – „Флоренс Најтингејл”. Један истакнути партизански револуционар овако је говорио: „У борби било је мушкараца, јунака, који су понекад западали у страх, у безнађе. Али никада у борби нисам видео партизанку која је била кукавица.”
После ове приче о само једној комесарки, а било их је много у рату, може да се схвати и стравично Хитлерово „комесарско наређење” пред инвазију на Совјетски Савез. У њему се од немачких трупа захтева да политичке комесаре Црвене армије не третирају као ратне заробљенике, већ да их на лицу места стрељају. Годину дана касније ово наређење је укинуто зато што се, за немачку војску, показало као погубно. Јер када се у Црвеној армији за њега сазнало, предаја је одлагана и борбе су настављане до краја, чак и у безизлазним ситуацијама. Али на терену Југославије важило је до самог краја, чак по цену значајно већих немачких губитака. Наиме, убиством комесара убијала се снага борбе.
Данас, у 21. веку, реч комесар има сасвим друга значења. Једно од најпознатијих је оно које се односи на политичко руководство Европске уније, које је састављено од 27 комесара, један по свакој земљи чланици. Уз председницу Европске комисије комесари су извршна власт ЕУ, одговорна за дневно функционисање целог апарата. А апарат је позамашан и броји 32.000 службеника. Комисија је састављена од 33 генерална директората. Сваки има свог директора који одговара једном од 27 комесара. Целокупан бирократски апарат у Бриселу броји око 60.000 људи, свих могућих радних профила. Они брину о 450 милиона Европљана и о безбројним другим становницима планете. Прошле године основна плата комесара у ЕУ била је 26.000 евра месечно. С разним додацима и бонусима и значајно већа. Председница прима 27.000 евра месечно, а потпредседници, које мало ко од Европљана зна по имену, примају плату од 25.000 евра. Ове године су свеопшти избори у ЕУ. Са оваквим платама као мотивацијом разумљива је нервоза у вези с поделом комесарских функција када се избори обаве.
Срљање у ратно стање
Можда управо и због тог такмичења да се „комесарише”, и то за велики лични приход, баш из ЕУ, од обичних људи до високих интелектуалаца, и са левице и са деснице, све чешће се чује како је бриселска бирократија, оличена управо у ЕУ комесарима, већ сасвим близу да постане као и она коминтерновска, тврда и на пропаст осуђена. Као она која је, под диктатом Стаљина, постројавала све компартије света, а становништво совјетског „лагера” доводила у ред тврдим комесарским „директивама”. ЕУ као нова Коминтерна, са својим небројеним директивама, није далеко од неке сасвим нове, дириговане, застрашујуће стварности, да не кажем – нормалности.
Рекло би се да је због тога, у садашњем времену, реч комесар постала више застрашујућа него херојска. У лавинама прописа, упутстава, препорука, директива и закона које ЕУ комесари покрећу или спроводе назире се европска супердржава која, на крају крајева, тврду линију намеће својим чланицама и свом становништву, а меку моћ и светско лидерство упорно препушта свом великом суседу, преко океана. Уз прихватање прекоокеанских тврдих директива, скоро без поговора. На своју штету и на штету остатка света. А пошто изгледа као да ЕУ трагично срља у ратно стање, политички војни комесари не могу бити далеко. Али сигурно је да ни из далека неће бити налик на комесарку Сашку, која је могла истовремено да носи пушкомитраљез, води рањеника и пружа моралну подршку својим саборцима. Таквих комесарки више нема, а највероватније више никада их неће бити. Јер, како би народ рекао, није све у парама – има нешто и у злату. А комесарку Сашку и њене саборце управо је народ позлатио.
