Pozorišna dremka
Zar ne bi bilo normalno da baš u dane praznika pozorišta budu otvorena za publiku, koja tada ima i vremena i verovatno najviše volje da kupi, ne baš jeftine karte? Bilo je i ljudi van Beograda u poseti, bila je prilika da se i njima nešto pokaže
Preživeli smo i ove duge praznike. Svašta smo radili putovali, tugovali, radovali se, naspavali, našetali i najeli. Svukud smo bili, osim na jednom mestu, u pozorištu.
Poslednjeg dana aprila beogradska pozorišta su spustila zavese i nije im se mililo da odigraju ponešto za dane praznika, pa i posle toga. Proverio sam, i pozorišta van Beograda su sebi dala veliki raspust. Ako ste hteli bar deci da priredite doživljaj – ništa od toga. Opere i balet i da ne pominjem. Isto se ponavlja svaki put za državne i verske praznike, pozorišta ih uporno slave. Zar ne bi bilo normalno da baš u te dane pozorišta budu otvorena za publiku, koja tada ima i vremena i verovatno najviše volje da kupi, ne baš jeftine karte? Bilo je i ljudi van Beograda u poseti, bila je prilika da se i njima nešto pokaže.
Isto važi za muzičare. Ne one koji su se ubili od posla po veseljima i svadbama, već one koje treba slušati sedeći u dvoranama.
Šta bi mogao biti razlog ovoj bezobzirnosti prema publici?
Nemoć uprava da ubede glumce da igraju u te dane. Isti razlog koji ih muči kada jedva sastavljaju redovan mesečni repertoar koji se pravi tako da glumci izdiktiraju svoje „obaveze”, pa uprava gleda šta će. Nezamisliva praksa za bilo koju ustanovu. Obaveze izvođača na raznim stranama, imaju prednost. Sve drugo ima prednost.
A leto? U Njujorku, Pragu, Budimpešti, Londonu, Tokiju, Parizu, Beču, Amsterdamu, Madridu... čak i u Kijevu, pozorišta rade tokom leta. Od maja prošle godine radi i njihova Nacionalna opera. Kažu da su karte stalno rasprodate.
Ovde se sezona završi polovinom juna, a počne u oktobru.
Kada bi naša pozorišta i njihovi prihodi imali neku vezu sa onim koliko rade i šta zarade na blagajni, bilo bi drugačije. Kako smo samo svi spremni da se okomimo na lekare, recimo, kada ne rade dovoljno u bolnicama, a ovo prolazi neprimećeno. Kako to? Na nesreću, lekari nam veoma trebaju, za razliku od kulturnih zbivanja.
Prema istraživanju Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, poseta ustanovama kulture u slobodno vreme je jedan od prva tri izbora za samo 6,5 odsto ispitanika i čini svega 2,4 odsto svih odgovora. Pre neku godinu jedan rezigniran umetnik je ustvrdio da se ništa ne bi desilo ako bi se zatvorile sve galerije, bioskopi, pozorišta i ukinuli koncerti ozbiljne muzike; život bi tekao dalje. Pobunili bi se mi malobrojni kojima sve to nešto znači, ali ne bi se dogodio nikakav društveni potres. Uzaludne su svakodnevne izjave (s kojima se slažem) kako život bez toga ne bi imao žar, boju, svrhu niti lepotu. Slaba uteha, stvarnost je drugačija.
Dokaz: zamislimo da televizije i radio prestanu da rade. Da se ukinu profesionalne utakmice i da se na telefonima ugasi sve osim poziva i poruka. Ne može se zamisliti, bio bi to smak sveta.
Na ovom mestu se od mene očekuje tako omiljena kuknjava i tvrdnja da je „civilizovani svet” mnogo bolji, a mi najgori. Srećom, razočaraću vas. Srpska publika je u tim poređenjima bliže vrhu uživanja u kulturi ili oko sredine proseka Evropske unije.
Dakle, dame i gospodo izvođači, potrudite se oko svoje publike, ona je zainteresovana i hoće da vas vidi i čuje. Zaslužuju da ih mnogo više poštujete. Biće vam zahvalna, a možda će se i mudre glave političke prevariti, pa doći da vas vide. Ako primete promenu, mogli bi da povećaju taj bedni procenat koji izdvajaju za kulturu.
