Jedna je i njegova smrt – Branko Ćopić
Branko Ćopić je ratnički i s humorom podneo jedan strahovit rat, ali nije uvek mogao pesnički da iznese jedan surov i ideološki mir
Danas se navršava godina od kada je našu zamornu i smračenu svakodnevicu, naše svekoliko moralno ravnodušje i duhovnu klonulost procepilo samoubistvo Branka Ćopića (26. mart 1984, prim.red).
Više nije hteo ni mogao da živi, odlučio je da se strmoglavi y beton – najomiljeniji i najčitaniji pisac srpskohrvatskog jezika, bajkoviti maštar i najhumorniji duh naše savremene književnosti, pisac koji je bio toliko darovit da nije morao da se pomuči nad rukopisom ni toliko da ga dvaput prepiše. Uspešan čovek, slavan, bogat, šaljivdžija, lukavko i promućurko, partizan koji se hvalio svojom plašljivošću, nežnjivko s punim džepom pilula protiv virusa, kijavice i promaje Brančina s gomilom prijatelja, drugara, obožavalaca, koji se kroz armije svojih čitalaca gurkao gazdaški ispršen i zabačene glave, kao da mu je Dunav do kolena; gde god bi stao ili seo među ljude, oko njega je praskao smeh. Jedan od onih ljudi y našoj sredini koji nije mrzeo ni činio zla. Dugo smo mu zavideli na vedrini i duhovnom zdravlju. Ni kad je, y poslednjoj deceniji, tonuo y depresiju, zanemeo od strahova i neke ugroženosti, čak i zebnji za golo postojanje, nismo istinski poverovali da tom „grmečkom međedu”, toj „ličkoj glavi”, kako se hvalio, tom Sojinom sinu i djed Radovom unuku, zaista može da se smrkne svet i da drhturi y jezama neizvesnosti.
To je bilo jedno, ono opšteznano građansko lice Banka Ćopića; to je plakatski portret čoveka čiji nas je skok sa savskog mosta užasnuo. Kad nas je minuo prvi bol i y duši se slegla tuga, zamučila su nas pitanja: ko je bio taj čovek i pisac koji je morao i mogao da se sunovrati y tvrdi bezdan; jesmo li mi odista dobro znali i pročitali tog pisca čija sabrana dela imaju petnaest tomova; zašto se razboleo od straha; šta je to toliko gonilo Branka Ćopića da je mogao samo y smrt da se skloni... Šta nam samoubistvom na beogradskom vidikovcu poručuje Ćopić? Jer on nije bez najdubljih poriva i namere izabrao mesto i vreme svoje poslednje odluke; on nije hteo samo da okonča život; on je takvom smrću želeo da obasja čitav svoj život i da je uzida y njega; on je smrću završavao delo.
Branko Ćopić svakako nije samoubica genetskom određenošću; on nije rođen s nagonom smrti, jačim od nagona života. Mi smo pisci dužni da se nad tim tajnama zamislimo i da ispisujemo šesnaesti tom Ćopićevih dela, da y tajni njegove smrti pročitamo njegov poslednji rukopis, kojim on svoje delo prevodi y visine tragedije, a svoju sudbinu među sudbine onih pesnika koji se najduže pamte. Odgonetajući život i smrt Branka Ćopića, mi ne dižemo optužbe, nego pišemo opomene; mi se razjašnjavamo sa sobom, da bismo bolje razumeli svoje moći i odgovornosti, a najviše svoje nemoći y ovom opakom i sluđenom svetu.
O knjigama Branka Ćopića, uzetim pojedinačno, pitanje je da li se može reći nešto bitno novo i značajnije od onog što su najbolji ljudi naše književne kritike do sada izrekli. Neka svojstva njegovog pripovedaštva, osobito y Prolomu i Gluvom barutu, svakako su vrednosno nadrasla onovremene ocene. Međutim, Ćopićevo delo, viđeno kao celina y sklopu sveukupne, a posebno savremene srpske književnosti, kao najprostraniji pripovedački, epski i lirski, socijalni, moralni i psihološki zahvat y prirodu, y kolektivnu svest i sudbinu seoskog naroda Bosanske Krajine, y nekoliko decenija ovog veka još nije svestrano sagledano i dostojno ocenjeno.
Ćopić je, po mom uverenju, ne samo najplodniji nego i sadržajno najraznovrsniji, izražajno najubedljiviji pisac seoskog naroda naše zapadne dijaspore y dvadesetom veku. Iako se topografijom, jezikom i ličnim iskustvom svrstava y regionalne, zavičajne pisce, iako jeste pisac svog zavičaja, Bosanske Krajine, njegov zavičaj, svim sadržinskim obeležjima, pripada seoskoj civilizaciji srpskog naroda, koja je jedinstvena po vukovskoj duhovnoj osnovi. Tako posmatrano, Ćopićevo delo, značenjem i zračenjem, nije omeđeno, čak ni onda kada ga pisac označava regionalnim. Ono to nije svagda kad je životna realnost prevedena y poetsku, što je slučaj s mnogim pripovetkama, proznim celinama i pojedinim lirskim fragmentima. U srpskoj književnosti nemamo nijednog pripovedača s tolikim i takvim imaginativnim i antropološkim rasponom y saznavanju i prikazivanju čoveka-seljaka y dva mira i oslobodilačkom ratu. Niko od naših pripovedača raznolikijih ljudi, naravi i sudbina, običnosti i neobičnosti ljudskog života, realnosti i mašte, dece i životinja, neba i zemlje, nije uselio y svet književne fikcije koliko je to učinio Branko Ćopić. Gete je s pravom tvrdio da je stvaralačko obilje jedno od tri bitna svojstva velikog pisca. A upravo to obilje odlikuje književno stvaralaštvo Branka Ćopića.
Želim da kažem: još nije kako treba shvaćen i protumačen dar Branka Ćopića, njegova duhovna osobenost i širina, neka čarobnjačka spontanost iskaza, osećajna rafinovanost, zadivljujuća lakoća y označavanju lika i karaktera i životna ubedljivost priče. Nije mi znano da je iko y srpskoj prozi do svoje dvadeset šeste godine napisao tri tako dobre knjige pripovedaka kakve je napisao Branko Ćopić i objavio ih do 1940. godine. A njegov partizanski i patriotski opus, tematski i rodovski, istorijskim svedočenjima o jednom izuzetnom dobu, srpskim i lirskim sadržajima, osobito humorom, jedinstven je y savremenoj jugoslovenskoj književnosti. To je jedini naš pisac koji y ratu nije video samo stravu i smrt, već i ono smešno i životonosno, pa se smejao ljudskim nesavršenostima, naivnostima i glupostima, zasmejavajući i ratnike; on je podjednako voleo i junake i plašljivce, a imao je oči za svačiju suzu, i dušu za svačiji bol i tugu. Milione dece učio je ljubavi prema slobodi i otadžbini i sledio svoje demobilisane Krajišnike, ostajući im veran i u osmoj i u gastarbajterskoj ofanzivi. U poslednje četiri decenije nema domaćeg pisca koji je plemenitije od Branka Ćopića zabavljao i veselio ljude svog jezika. Posle Njegoša, Branko Ćopić je pisac koga narod smatra najviše svojim, koga najbolje razume, sa čijim knjigama razgovara, tuguje i smeje se. Nema pismenog čoveka y ovom narodu koji nije pročitao bar neku Ćopićevu stranicu.
Usudiću se da kažem: možda je snaga tog dara ponekad i obmanjivala pisca; možda taj dar nije uvek pratila uporna i strpljiva radenička volja; možda tu pripovedačku moć, silno životno iskustvo, hitru i zadivljujuću posmatračku sposobnost, bogat i razuđen jezik, nije uvek vrhunila oštrija osmišljenost i poniranje y čoveka; možda se taj rasipni i bajkoviti dar i olako opijao uspesima i dnevnom slavom. Taj bogomdani pripovedač, setni i lahorni levičar, lakopisački se povijao za didaktičnim, suženim potrebama i prigodama dnevne ideologije. Svagda sa časnim pobudama.
Dulčineja nije lepotica
Branko Ćopić je ratnički i s humorom podneo jedan strahovit rat, ali nije uvek mogao pesnički da iznese jedan surov i ideološki mir; on je imao razloga i snage da bude i bojovni sledbenik revolucionarne ideologije y ratu, ali nije imao ubeđenja da bude i poslušnik njene vlasti y miru. Dramski sukob između poetske mašte i ideološke dogme bio je i y njemu stalan, iako dugo pritajen, ali i često neprikriven, y ratu izbegavan obostranim ustupcima, sve dok y miru, već pedesetih godina, veliki sanjar nije životom primoran na uviđanje da vetrenjače nisu ljudi i da Dulčineja nije lepotica. Takvo jedno svoje probuđenje objavio je 1950. y „Jeretičkoj priči” – prvoj satiri na vlastoljubivu birokratiju, blago ismevajući njene privilegije i stil življenja, bezazleno označujući mirnodopska izrođavanja revolucionarnih ideala i partizanskog morala, obeležavajući površinske vidove one moralne krize koja nagoveštava društvene i idejne poraze nesaglednih razmera i posledica. Tih pedesetih godina, kada je književna hrabrost bila najveći umni i građanski rizik, kada je govorenje istine o ljudima na vlasti bilo izdaja otadžbine i socijalizma, Branko Ćopić je bio najhrabriji partizanski pisac. S „Jeretičkom pričom” počinje nova satirična i kritička književnost poratnog vremena. Doduše, taj početak nije obeležen izuzetnim književnim kvalitetom, već izuzetnim prijemom i političkim odjekom, po mom mišljenju, tragičnim po autora. Branko Ćopić je bio prvi pisac koga je posle rata javno napao najautoritetniji čovek zemlje, proglašavajući za laž njegovu naivnu istinu. Tada, 1950, trebalo je imati mnogo snage i duha pa preživeti udarac ličnosti koju je on samo opevao i slavio; trebalo je za tu „neprijateljsku klevetu” i „sitnoburžoasku laž” „Jeretičke priče” podneti dve nepotpisane strane Borbe, ispunjene šamaranjem najoštrijeg pera iz vođstva partije, kao i stranu Književnih novina koju je moralnim i književnim osporavanjima i ogrebotinama navezao najprisniji ratni drug i prijatelj; trebalo je preboleti stid svog ideološkog prokaženja pred drugovima, njihovo bolno razočaranje i verničku ljutnju na svog Branka. Onome ko to nije preživeo teško je da shvati patnju borca koji je proglašen izdajicom, osećanja komuniste koji je od svojih osuđen da bude neprijatelj. Samo onaj koga su tukli brat i drug zna da udarac njihove pesnice neiskazivo više boli od udarca neprijateljske pesnice; samo onaj koga je svoj izneverio, oklevetao, prezreo, zna da od te patnje čovek ima najmanje odbrane, a poneko je i nema. Samo onaj ko je socijalizmu žrtvovao i dar radi ostvarenja svog ideala, ponekad svesno izneveravajući istinu i sebe, može da shvati dubinu besmisla i beznađe koje obuzima pisca čije se delo i delanje proglašavaju neprijateljstvom i podvalom, a on veruje da služi istini i dobru. Takvu sudbinu imao je i Branko Ćopić.
Prelomni događaj
Ali se Branko Ćopić, iako izubijane i napukle duše, ne smiruje; sanjar se probudio i sve jasnije vidi da vetrenjače nisu ljudi i da je Dulčineja starica. Satiričnu priču „Izbor druga Sokrata” objavljuje 1954. i ponovo doživljava političko ubeđivanje da je crno – crveno. Potom slede brojni nesporazumi s nedoraslim ideolozima, zabrana komada Odumiranje međeda, saslušavanja y komitetima i njegova pokajanja, šaljiva odgovaranja i izvrdavanja pred strogim i nepogrešivim komisijama, završno sa isključenjem iz partije, 1963. godine, zbog jednog nesrećnog intervjua y Moskvi o našim književnim prilikama. Nije li to možda bio prelomni događaj y životu Branka Ćopića, kada se zaljuljao y korenu? Taj ideološki slom neposredno prati i nipodaštavanje njegove „pejzanske” literature, koju iskazuje jedna isključiva i radikalistička književna kritika.
To vreme, y kome se prelama Branko Ćopić, zaslužuje da se šire naznači. Bilo je očigledno da i na našem tlu nastaje razdoblje s višim i sve složenijim zahtevima od pesničke i pripovedačke reči. Prevladavaju moderne književne poetike kao izraz opšte demokratizacije društva i težnji za slobodom stvaranja, oblikuje se nova i sve obrazovanija književna publika; univerzalizuju se estetski kriterijumi; domaća knjiga mora da izdrži proveru y ravni svetskog književnog stvaralaštva. Književna generacija Branka Ćopića, i svi mi partizani i skojevci koji smo počeli da objavljujemo knjige oko 1950. godine – više zbog tema no zbog njihovih estetskih vrednosti i uobličenja – žudno i velikodušno, često i sasvim nekritički primani od publike, podsticani uglavnom jednom prosvetiteljskom i ideološkom kritikom, našli smo se šezdesetih godina pred složenim stvaralačkim problemima i moralnim iskušenjima. A y društvenom biću ukazivale su se i nazirale suštinske mene; započela je razvojna kriza jugoslovenske revolucije i njene antistaljinističke alternative. Bile su to promene koje su misleće ljude zabrinule, mnoge zbunile, a samo su retki naslućivali kuda se zaista ide.
Jedino su ravnodušni ostali spokojni i poslušni. Ali svakoj apologiji stvarnosti bio je kraj. Angažovana književnost više nije mogla da bude partijina; morala se angažovati samo za svoju istinu; morala je da služi samo sopstvenom uverenju, da bi mogla da bude potrebna ljudima. Trebalo je, dakle, menjati rukopis, produbiti se znanjima, svestrano se obavestiti o svetskim duhovnim i književnim tokovima, snaći se pred agresijom modernih književnih formi i postupaka, postati nov, savremen, a ostati svoj. Pred tim preobražajima mnogi su ustuknuli; y tim preobražajima sagorelo je dosta darovitih ljudi našeg jezika, neki y otporima preobražaju, neki y nekritičnom podavanju novom i modernom.
Ne mogu y ovoj prilici da oćutim pitanje kako se y toj sveopštoj stvaralačkoj krizi i društvenom raskršću snalazio Branko Ćopić, sa svojim razuđenim darom. Idejno i moralno osporen, od nove kritike književno i vrednosno porican, a nesposoban za otpor, komotan i nespreman za vlastiti preobražaj, ugrožen i uplašen životom, pokoleban, kao da je potražio odbranu y zaboravljanju sebe, y onome y čemu se ljudi najlakše nalaze. Razočaranje, sumnje i strah proželi su Brankovo nežno, neagresivno biće; urođena setnost zgušnjavala se y sve dužu i težu melanholiju, y depresiju; smeh mu je svenuo y žalostivan osmeh, utišala mu se reč, usporio mu se korak, stamnio mu se svet. Razbolela mu se duša. Lečio se, i nije se izlečio. Ali iz te egzistencijalne jeze, iz prosvetljenja njegovih depresivnih tmina, sazdala se poslednja, istinita i zamišljena, bolna i gorka, jedna od najboljih njegovih i naših knjiga – Bašta sljezove boje, na čijim prvim stranicama, y pismu svom mrtvom prijatelju Ziji Dizdareviću pisac obznanjuje svoje zlokobne slutnje o sutrašnjici. Nekoliko priča iz Dana crvenog sljeza i onih poslednjih ostaju ubedljiv i potresan dokaz kako se smračilo y Brankovoj bašti, kako njom svitkaju još samo sećanja na najdraža bića, a veje ispolinska tuga i bol za minulim detinjstvom i mladošću, za snovima i belim oblačkom y plavim nebesima.
U podnožju istorijskog luka
Otkad je poezije pesnici se ubijaju i pesnike ubijaju. Njihovu smrt svagda proprati neodmerena i netačna reč. I licemerje pesnikovih neprijatelja. Pleme Ričarda Trećeg je moćno i besmrtno. Netačna reč i pritvorstvo potomaka Ričarda Trećeg ispratiće i Branka Ćopića. Neka! Pesnici svojom smrću, ponekad baš kao i delom, označuju doba i svoje društvo: potvrđuju ih ili poriču. One koji su verovali da će revolucija da otkloni onaj uporni i često tragični nesporazum između vlasti i poezije, između sile i duha, najubedljivije je porekao Majakovski, pesnik revolucije, i kuršumom ispaljenim y sebe označio kraj iluzijama o budućoj harmoniji. Grob Majakovskog stoji na samom razmeđu jedne istorije, ne samo njegove zemlje; pesnik „Levog marša”, pucnjem y srce, okrvavio je i jedan kraj i jedan početak y istoriji Rusije.
S tom svešću i bolom, pitam se nije li Branko Ćopić, pesnik velike partizanije i ognjenog rađanja domovine, svojim sunovratom y beton ispod savskog mosta, baš kao i Majakovski, pao na podnožje istorijskog luka svoje zemlje i svoje generacije; nije li se on strmoglavio y stenu naše velike nade, y tminu naše velike strepnje od neizvesnosti.
Branko Ćopić je bio prvi živi pisac koga sam video. Dogodilo se to y jesen 1944, y Beogradu, y menzi Centralnog odbora Ujedinjene antifašističke omladine Jugoslavije. Obojica smo bili y partizanskim uniformama. A on, prvi živi pisac koga gledam, razočarao me je; smejao se i zasmejavao sve oko sebe. Tada nisam mogao da zamislim da se pisac smeje. Kad sam ga poslednji put, prošle godine, video y Akademiji, na sednici Odeljenja za jezik i književnost, on je imao lice najnesrećnijeg čoveka koga sam video y svom veku. Sada znam: jedan je Branko Ćopić y našoj književnosti. Jedna je i njegova smrt.
Hvala mu!
26. mart 1985.
Povodom deset godina od smrti Dobrice Ćosića (18. maj 2014) objavljujemo tekst ovog pisca o Branku Ćopiću štampan štampanu godinu dana pre njegove smrti u knjizi „Branku Ćopiću, 26. marta 1985”. Knjigu su priredili i objavili Živorad Stojković i Matija Bećković a o Branku pišu: Desanka Maksimović, Dušan Kostić, Izet Sarajlić, Vasa Popović, Antonije Isaković, Tanasije Mladenović, Dobrica Ćosić, Borislav Mihajlović, Milovan Danojlić, Rajko Petrov Nogo, Mladen Markov, Ljubivoje Ršumović, Đuro Damjanović, Gojko Đogo, Matija Bećković i Živorad Stojković
