Vreme (ne) staje
Bilbordi Peđe Neškovića koji se odnedavno mogu videti na više mesta po gradu, možda se i gube u tom mnoštvu, ali načelo mimikrije je oduvek krasilo njegovu umetnost
Kontekst za Neškovićeve bilborde koje ovih dana možemo videti na više lokacija po Beogradu nije prostor grada kao nekakve galerije na otvorenom, već prostor već uveliko pretrpan označiteljima. Kao na početku kultnog SF filma Blejdraner (1982) kada vidimo grad budućnosti u kom elektronsko oglašavanje, ogromni bilbordi, LED ekrani, i razne blještave reklame dominiraju prostorom, gradovi su postali poprišta komercijalnog spektakla: hiperkapitalizam osvaja naše vidno polje, arhitektura i sve druge čvrste forme postaju likvidne i „sve što je čvrsto topi se u zraku”, što reče Karl Marks još u 19. veku. Pa ipak, kada danas gledamo taj film iz bliske prošlosti koji se bavi bliskom budućnosti, upada u oči odabir reklamiranih brendova za koje se pretpostavilo da će biti večne i da ćemo ih u budućnosti i dalje susretati. Najdominantnija su dva svetleća bilborda, onaj za slatku kabezu poznatu kao koka-kola i onaj za tada najveću američku avio-kompaniju Pan Am. I dok je slatka kabeza dovoljno slatka da opstane, Pan Am će za manje od deset godina posle ovog filma, 1991, bankrotirati i potpuno nestati iz vidnog i bilo kog drugog polja.
Danas znamo da je teže zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma, i to je sasvim izvesno i u Blejdraneru, ali se kapitalizam pojavljuje kao večan upravo zato što je volatilan, on je vanvremenski upravo zbog neumorne dijalektike krize i rasta, upravo zato što je krah jednih izvestan koliko i uspeh drugih. (Sve dok se naravno države ne umešaju da jedne spasu, a druge puste niz vodu.) Otuda kapitalizam ima specifičnu temporalnost i u toj temporalnosti vreme istovremeno nestaje i ne staje. Odnosno, s jedne strane kapitalizam proizvodi atemporalnost koja guta istoriju, pa i samu genealogiju kapitalizma, sve što je bilo i što će biti slama se u permanentnoj savremenosti iz koje nema izlaska i u kojoj se ne može ništa drugo no prepustiti se čistom uživanju u tragediji nestajanja vremena. S druge strane, vreme kapitalizma ne sme da stane, kapitalizam je postao „druga priroda” vremena, protok kapitala zamenjuje uobičajeni protok vremena, a LED bilbordi na berzama gde mahniti brokeri bez prestanka nešto kupuju i prodaju postaju merni instrumenti.
Mutirane uloge
U vreme kada je snimljen prvi Blejdraner, a tek u vreme kada je Peđa Nešković započinjao svoju umetničku avanturu, grad u kom živi imao je jedan posve drugačiji izgled. Danas je Beograd više nalik Los Anđelesu iz Blejdranera, grad megabilborda, grad vizuelne komunikacije zasnovane na ekonomskoj propagandi, grad gde se iza komercijalnog spektakla njegovi građani sve manje i manje vide. Arhitektura sve više postaje konstruktivni nosač za bilborde i LED ekrane. Poslovna zgrada Zapadne kapije Beograda (nekadašnje Geneks kule) pretvorila se u veliku pivsku flašu, umesto da se Dobrovićeva zgrada Generalštaba porušena u agresiji NATO-a rekonstruiše, na njoj se pojavljuju reklamni bilbordi namenske industrije koji nas navode na neke nove ratove, a čitav državni projekat „Beograda na vodi” krunisan je kulom s koje se emituju propagande poruke.
Bilbordi Peđe Neškovića koji se odnedavno mogu videti na više mesta po gradu, možda se i gube u tom mnoštvu, ali načelo mimikrije je oduvek krasilo njegovu umetnost. Nešković je koristio kič da se infiltrira i da podrije uobičajenu kulturu palanke u vreme dok je drugovao s Radomirom Konstantinovićem, koji je o njemu napisao da je „otkrio unutarnju tragiku groteskne duše kiča”. Kada se tokom osamdesetih razvio, a tokom devedesetih ustoličio poseban žanr kiča, onaj patetično nabusiti nacionalistički kič, on je odgovorio goblenima s motivima Predićeve Kosovke Devojke, a sad kada je ta vrsta kiča pervertirala u svoju tržišno-kapitalističku iteraciju, Nešković nadalje razvija svoju „metafiziku blesavila” koja se bavi procesom u kom se naš udes predstavlja kao nekakva privilegija. Na ovim Neškovićevim bilbordima se neki gromoglasni slogani mešaju s blesavim motivima. Uz slogane poput „Sloboda najjačem” (što bi bilo gotovo geslo savremenog sveta) ili „Ovo nikada nije bilo” (što je ujedno i naslov velike monografije o Neškoviću) vidimo delove figura Kena, Barbi ili fudbalera stonog fudbala kako mutiraju u neke nove uloge, voze se nekim novim prevoznim sredstvima, bave se nekim nepoznatim sportovima, postaju nova bića, meduze i kiborzi.
Obično se misli da se u umetnosti može spojiti nespojivo. Međutim, kako nam igračke Predraga Neškovića pokazuju, još je važnije spojiti spojivo. Otkako je s pronalaskom filma krajem 19. veka, pa i pojavom papirnih filmova u kolažima, foto-montažama i asamblažima dadaista i nadrealista, sve postalo moguće povezati montažnim rezom, postalo je i jasno da sve nespojivo postaje spojivo. Uostalom tako radi i naše nesvesno: ono preuzima različite sadržaje iz našeg svesnog života, pomeša ih kako s našim željama, tako i sa traumama. Ta spojivost je ono što zanima i Neškovića kada iz naše svakodnevice besomučno prikuplja svakojake trivijalije.
Doajen srpske umetnosti
Uz slogan „Vreme nestaje” vidimo frontalni prikaz dela kolekcija zidnih časovnika koje Nešković godinama skuplja. Ti zamrznuti satovi postaju slika naše loše beskonačnosti, oni su se svaki za sebe zaustavili u nekom samo njima samima svojstvenom vremenu, bez obzira na to da li su u obliku Diznijevog Šilje ili optočeni mesinganim zracima, rashodovani sa aerodroma ili pak nose logotip neke davno propale socijalističke firme. Prolazak vremena je uvek i mustra kretanja kazaljki, ponavljanja, ali i postajanja. Oscilator je ključna komponenta svakog mehaničkog časovnika, a najjednostavniji princip oscilacije predstavlja masa okačena na opruzi. Sistem je u ravnoteži kada je opruga statična, a kada je opruga dinamizovana, pojavljuje se povratna sila koja teži da masu vrati u ravnotežu. Oscilator je mašina koja jedan te isti pokret ponavlja stalno i iznova. Vreme nestaje zato što ne staje.
Predrag Nešković je ono što se ceremonijalno zove doajenom srpske umetnosti, ali njegov kapacitet da uvek ispovrti nešto kao da je prvi put doznao za tu mogućnost baš i nije uobičajen za ovdašnju ceremonijalnu kulturu. I zato on kao retko koji takav doajen ostaje na poziciji da umetnost uvek mora nekako da počne iz početka. Njegova umetnost nam otkriva da je moguće istovremeno zadržati dostojanstvenu distancu, a opet biti do grla uronjen u prostor i vreme u kom živi i čije fenomene brižljivo promatra i prerađuje, i uvek ih sasvim nežno, ali britko ironizira.
