Време (не) стаје
Билборди Пеђе Нешковића који се однедавно могу видети на више места по граду, можда се и губе у том мноштву, али начело мимикрије је одувек красило његову уметност
Контекст за Нешковићеве билборде које ових дана можемо видети на више локација по Београду није простор града као некакве галерије на отвореном, већ простор већ увелико претрпан означитељима. Као на почетку култног СФ филма Блејдранер (1982) када видимо град будућности у ком електронско оглашавање, огромни билборди, ЛЕД екрани, и разне бљештаве рекламе доминирају простором, градови су постали попришта комерцијалног спектакла: хиперкапитализам осваја наше видно поље, архитектура и све друге чврсте форме постају ликвидне и „све што је чврсто топи се у зраку”, што рече Карл Маркс још у 19. веку. Па ипак, када данас гледамо тај филм из блиске прошлости који се бави блиском будућности, упада у очи одабир рекламираних брендова за које се претпоставило да ће бити вечне и да ћемо их у будућности и даље сусретати. Најдоминантнија су два светлећа билборда, онај за слатку кабезу познату као кока-кола и онај за тада највећу америчку авио-компанију Пан Ам. И док је слатка кабеза довољно слатка да опстане, Пан Ам ће за мање од десет годинa после овог филма, 1991, банкротирати и потпуно нестати из видног и било ког другог поља.
Данас знамо да је теже замислити крај света него крај капитализма, и то је сасвим извесно и у Блејдранеру, али се капитализам појављује као вечан управо зато што је волатилан, он је ванвременски управо због неуморне дијалектике кризе и раста, управо зато што је крах једних известан колико и успех других. (Све док се наравно државе не умешају да једне спасу, а друге пусте низ воду.) Отуда капитализам има специфичну темпоралност и у тој темпоралности време истовремено нестаје и не стаје. Односно, с једне стране капитализам производи атемпоралност која гута историју, па и саму генеалогију капитализма, све што је било и што ће бити слама се у перманентној савремености из које нема изласка и у којој се не може ништа друго но препустити се чистом уживању у трагедији нестајања времена. С друге стране, време капитализма не сме да стане, капитализам је постао „друга природа” времена, проток капитала замењује уобичајени проток времена, а ЛЕД билборди на берзама где махнити брокери без престанка нешто купују и продају постају мерни инструменти.
Мутиране улоге
У време када је снимљен први Блејдранер, а тек у време када је Пеђа Нешковић започињао своју уметничку авантуру, град у ком живи имао је један посве другачији изглед. Данас је Београд више налик Лос Анђелесу из Блејдранера, град мегабилборда, град визуелне комуникације засноване на економској пропаганди, град где се иза комерцијалног спектакла његови грађани све мање и мање виде. Архитектура све више постаје конструктивни носач за билборде и ЛЕД екране. Пословна зграда Западне капије Београда (некадашње Генекс куле) претворила се у велику пивску флашу, уместо да се Добровићева зграда Генералштаба порушена у агресији НАТО-а реконструише, на њој се појављују рекламни билборди наменске индустрије који нас наводе на неке нове ратове, а читав државни пројекат „Београда на води” крунисан је кулом с које се емитују пропаганде поруке.
Билборди Пеђе Нешковића који се однедавно могу видети на више места по граду, можда се и губе у том мноштву, али начело мимикрије је одувек красило његову уметност. Нешковић је користио кич да се инфилтрира и да подрије уобичајену културу паланке у време док је друговао с Радомиром Константиновићем, који је о њему написао да је „открио унутарњу трагику гротескне душе кича”. Када се током осамдесетих развио, а током деведесетих устоличио посебан жанр кича, онај патетично набусити националистички кич, он је одговорио гобленима с мотивима Предићеве Косовке Девојке, а сад када је та врста кича первертирала у своју тржишно-капиталистичку итерацију, Нешковић надаље развија своју „метафизику блесавила” која се бави процесом у ком се наш удес представља као некаква привилегија. На овим Нешковићевим билбордима се неки громогласни слогани мешају с блесавим мотивима. Уз слогане попут „Слобода најјачем” (што би било готово гесло савременог света) или „Ово никада није било” (што је уједно и наслов велике монографије о Нешковићу) видимо делове фигура Кена, Барби или фудбалера стоног фудбала како мутирају у неке нове улоге, возе се неким новим превозним средствима, баве се неким непознатим спортовима, постају нова бића, медузе и киборзи.
Обично се мисли да се у уметности може спојити неспојиво. Међутим, како нам играчке Предрага Нешковића показују, још је важније спојити спојиво. Откако је с проналаском филма крајем 19. века, па и појавом папирних филмова у колажима, фото-монтажама и асамблажима дадаиста и надреалиста, све постало могуће повезати монтажним резом, постало је и јасно да све неспојиво постаје спојиво. Уосталом тако ради и наше несвесно: оно преузима различите садржаје из нашег свесног живота, помеша их како с нашим жељама, тако и са траумама. Та спојивост је оно што занима и Нешковића када из наше свакодневице бесомучно прикупља свакојаке тривијалије.
Доајен српске уметности
Уз слоган „Време нестаје” видимо фронтални приказ дела колекција зидних часовника које Нешковић годинама скупља. Ти замрзнути сатови постају слика наше лоше бесконачности, они су се сваки за себе зауставили у неком само њима самима својственом времену, без обзира на то да ли су у облику Дизнијевог Шиље или опточени месинганим зрацима, расходовани са аеродрома или пак носе логотип неке давно пропале социјалистичке фирме. Пролазак времена је увек и мустра кретања казаљки, понављања, али и постајања. Осцилатор је кључна компонента сваког механичког часовника, а најједноставнији принцип осцилације представља маса окачена на опрузи. Систем је у равнотежи када је опруга статична, а када је опруга динамизована, појављује се повратна сила која тежи да масу врати у равнотежу. Осцилатор је машина која један те исти покрет понавља стално и изнова. Време нестаје зато што не стаје.
Предраг Нешковић је оно што се церемонијално зове доајеном српске уметности, али његов капацитет да увек исповрти нешто као да је први пут дознао за ту могућност баш и није уобичајен за овдашњу церемонијалну културу. И зато он као ретко који такав доајен остаје на позицији да уметност увек мора некако да почне из почетка. Његова уметност нам открива да је могуће истовремено задржати достојанствену дистанцу, а опет бити до грла уроњен у простор и време у ком живи и чије феномене брижљиво проматра и прерађује, и увек их сасвим нежно, али бритко иронизира.
