Maska i ogrtač
Makijavelijeva maska je maligna strana igranja uloge, dok njegov ogrtač predstavlja podržavajuću stranu. Vladalac koristi odbacivanje i distanciranje od uloge kako bi manipulisao svojim podanicima
U vreme kada sam počeo da pišem o društvu i pozorištu počinjao je da na javnoj sceni dominira čitav jedan klaster političara – demagoga. Maligne izvedbe takvog tipa koristile su isti materijal izražavanja kao i izražavanje u komunikaciji ili umetnosti. U svim vrstama izvođenja prisutni su kostimiranje i osvetljavanje, tu je upotreba određenih reči i zvukova kako bi se postigao određeni ritam ili tempo, a tome služe i izražajni pokreti ruku i nogu.
Makijavelijev veliki esej Vladalac nudi argumente zašto vladar mora biti glumac kako bi preživeo. Vladalac mora da sprovodi politike, poput povećanja poreza ili formiranja saveza, koje bi njegovi podanici odbili da podrže ukoliko bi im se to otvoreno reklo. Ako je slobodan da iza scene deluje racionalno, on mora da se ispred zavese pojavljuje nepredvidivo, pri čemu njegovo naglo menjanja smera podanike neprestano zbunjuje i izbacuje iz ravnoteže.
Vladalac jedne nedelje deluje besno kako bi pokrenuo strah među podanicima; sledeće ih hvali kao što bi to radio obožavani otac. Šta će Vladalac sledeće reći ili uraditi? Ljudi ne mogu da predvide. Kreiranjem lika koji stalno menja svoje pojavne oblike Vladalac nikada ne postaje dosadan i tako održava interesovanje svojih podanika. Ipak, trebalo bi da čuva jasnu misao u svojoj glavi da ne bi bio zahvaćen poremećajima koje izaziva drugima.
Politička pozornica
Makijavelijev Vladalac koristi sve svoje razvijene sposobnosti da bi igrao više od jedne uloge. Ali ima nešto važno: Vladalac se nikada u potpunosti ne predaje svojoj predstavi. To je maska. Zbog ovog razloga, pridev „makijavelijevski” ne opisuje najbolje demagoga kakav je Tramp, jer Vladalac svojom voljom menja brojne maske, dok Tramp veruje u svoje fantazije i duboko je posvećen samo jednoj ulozi.
Višestruko maskiranje je poteklo iz Makijavelijevog sopstvenog iskustva kada je, kao glavni diplomata, vodio složene pregovore u kojima je Firenca varala (ili bivala prevarena) druge gradove-države. U mnogim od ovih pregovora on nije bio intrigant u senci, već je nastupao „na prvoj liniji fronta”.
Njegov Vladalac ne analizira tehnike javnog obmanjivanja ili uverljivog laganja. Umesto toga, tekst imenuje istorijske primere vladara koji su samo naizgled bili dobri, za razliku od onih koji su stvarno to i bili. Makijavelijevo interesovanje prema pozorištu je bilo suštinsko. On je bio autor komedije Mandragola, koja je duboko vivisecirala prevare u porodičnom životu. Na osnovu ove komedije možemo pretpostaviti da obmanjivanje supruga ili supruge zahteva slične veštine kao i one kojima se može prevariti javnost.
Makijavelijevi bliski savremenici su nastojali da prenesu ličnost Vladaoca na pozornicu. To je obuhvatalo detalje o tome gde bi trebalo da bude postavljen i kako je trebalo da bude ukrašen presto države, zatim načine kako bi vladar trebalo da se penje i kako da silazi s prestola. Postavljanje političke pozornice je odraz kulture u renesansi, koja se pomerala od srednjovekovnih rituala prema pozorištu.
Ove manipulacije su veoma slične onima u vezi s glumom i scenskim veštinama političara. Konsultanti danas dobijaju velike sume novca da bi obučili političara kako da uđe na skup radosno raspoložen i kako da ga ubrzo napusti, navodno sa žaljenjem. Ali dok je Makijaveli iza ovih teatralnosti imao ozbiljne ciljeve, danas su one postale sam temelj politike.
Postoji sigurno benigna strana nošenja maski, na primer, kada adolescent isprobava različite uloge da bi video kako se u njima oseća. Tako, u školama, adolescent za jedno pre podne postaje posvećeni komunista, da bi se sledeće nedelje pretvorio u liberala. U svakoj od ovih uloga, sve dok traje, adolescenti su smrtno ozbiljni. Ali oni su u mogućnosti i da odabranu ulogu ponište za samo nekoliko sati.
Pismo Vetoriju
Pozitivna strana strastvenog odigravanja uloge, a potom njenog naglog odbacivanja poslužila je samom Makijaveliju. Nakon jednog od brojnih političkih prevrata u Firenci izgubio je vlast i kraće vreme proveo u zatvoru. Sklonjen s funkcije, preživljavajući na selu, svake večeri je oblačio ogrtač koji je nosio dok je bio visoki zvaničnik. Tu transformaciju opisuje u pismu koje je 1513. godine uputio svom prijatelju Frančesku Vetoriju:
„Kada padne veče, vraćam se kući i ulazim u svoju radnu sobu; na pragu skidam svoju svakodnevnu odeću pokrivenu blatom i prljavštinom, i oblačim haljinu dvora i palate. Prikladno odeven, ulazim u poštovanu sudnicu drevnih, gde me pažljivo dočekuju, hraneći se hranom koja je samo moja i za koju sam rođen; gde se ja ne stidim da razgovaram s njima i da ih pitam za motive njihovog postupanja, a oni mi odgovaraju iz ljudske dobrote. I četiri sata zaredom ne osećam dosadu, zaboravljam sve svoje probleme, ne bojim se siromaštva, i ne plašim se smrti. Potpuno se uranjam u njih.”
Vetorija nije previše uznemiravala patetična scena koju je opisivao Makijaveli. Ali traženje sažaljenja verovatno i nije bio razlog zbog čega mu je Makijaveli pisao. Kako su se njegove okolnosti lagano popravljale, Makijaveli je odložio svoj ogrtač i vratio se u svet; nije više bilo zamišljenih sesija razgovora s drevnima. Njegova situacija je bila slična situaciji adolescenta koji odbacuje ulogu onda kada više nije „prikladna”.
Makijavelijeva maska je maligna strana igranja uloge, dok njegov ogrtač predstavlja podržavajuću stranu. Vladalac koristi odbacivanje i distanciranje od uloge kako bi manipulisao svojim podanicima, dok u svakodnevnom životu igranje i distanciranje od uloga može privremeno oslobađati ljude od bola ili im omogućavati da isprobaju nove doživljaje, nove identitete.
Na profesionalnoj sceni, međutim, distanciranje od uloge dobija novi značaj.
