Маска и огртач
Макијавелијева маска је малигна страна играња улоге, док његов огртач представља подржавајућу страну. Владалац користи одбацивање и дистанцирање од улоге како би манипулисао својим поданицима
У време када сам почео да пишем о друштву и позоришту почињао је да на јавној сцени доминира читав један кластер политичара – демагога. Малигне изведбе таквог типа користиле су исти материјал изражавања као и изражавање у комуникацији или уметности. У свим врстама извођења присутни су костимирање и осветљавање, ту је употреба одређених речи и звукова како би се постигао одређени ритам или темпо, а томе служе и изражајни покрети руку и ногу.
Макијавелијев велики есеј Владалац нуди аргументе зашто владар мора бити глумац како би преживео. Владалац мора да спроводи политике, попут повећања пореза или формирања савеза, које би његови поданици одбили да подрже уколико би им се то отворено рекло. Ако је слободан да иза сцене делује рационално, он мора да се испред завесе појављује непредвидиво, при чему његово нагло мењања смера поданике непрестано збуњује и избацује из равнотеже.
Владалац једне недеље делује бесно како би покренуо страх међу поданицима; следеће их хвали као што би то радио обожавани отац. Шта ће Владалац следеће рећи или урадити? Људи не могу да предвиде. Креирањем лика који стално мења своје појавне облике Владалац никада не постаје досадан и тако одржава интересовање својих поданика. Ипак, требало би да чува јасну мисао у својој глави да не би био захваћен поремећајима које изазива другима.
Политичка позорница
Макијавелијев Владалац користи све своје развијене способности да би играо више од једне улоге. Али има нешто важно: Владалац се никада у потпуности не предаје својој представи. То је маска. Због овог разлога, придев „макијавелијевски” не описује најбоље демагога какав је Трамп, јер Владалац својом вољом мења бројне маске, док Трамп верује у своје фантазије и дубоко је посвећен само једној улози.
Вишеструко маскирање је потекло из Макијавелијевог сопственог искуства када је, као главни дипломата, водио сложене преговоре у којима је Фиренца варала (или бивала преварена) друге градове-државе. У многим од ових преговора он није био интригант у сенци, већ је наступао „на првој линији фронта”.
Његов Владалац не анализира технике јавног обмањивања или уверљивог лагања. Уместо тога, текст именује историјске примере владара који су само наизглед били добри, за разлику од оних који су стварно то и били. Макијавелијево интересовање према позоришту је било суштинско. Он је био аутор комедије Мандрагола, која је дубоко вивисецирала преваре у породичном животу. На основу ове комедије можемо претпоставити да обмањивање супруга или супруге захтева сличне вештине као и оне којима се може преварити јавност.
Макијавелијеви блиски савременици су настојали да пренесу личност Владаоца на позорницу. То је обухватало детаље о томе где би требало да буде постављен и како је требало да буде украшен престо државе, затим начине како би владар требало да се пење и како да силази с престола. Постављање политичке позорнице је одраз културе у ренесанси, која се померала од средњовековних ритуала према позоришту.
Ове манипулације су веома сличне онима у вези с глумом и сценским вештинама политичара. Консултанти данас добијају велике суме новца да би обучили политичара како да уђе на скуп радосно расположен и како да га убрзо напусти, наводно са жаљењем. Али док је Макијавели иза ових театралности имао озбиљне циљеве, данас су оне постале сам темељ политике.
Постоји сигурно бенигна страна ношења маски, на пример, када адолесцент испробава различите улоге да би видео како се у њима осећа. Тако, у школама, адолесцент за једно пре подне постаје посвећени комуниста, да би се следеће недеље претворио у либерала. У свакој од ових улога, све док траје, адолесценти су смртно озбиљни. Али они су у могућности и да одабрану улогу пониште за само неколико сати.
Писмо Веторију
Позитивна страна страственог одигравања улоге, а потом њеног наглог одбацивања послужила је самом Макијавелију. Након једног од бројних политичких преврата у Фиренци изгубио је власт и краће време провео у затвору. Склоњен с функције, преживљавајући на селу, сваке вечери је облачио огртач који је носио док је био високи званичник. Ту трансформацију описује у писму које је 1513. године упутио свом пријатељу Франческу Веторију:
„Када падне вече, враћам се кући и улазим у своју радну собу; на прагу скидам своју свакодневну одећу покривену блатом и прљавштином, и облачим хаљину двора и палате. Прикладно одевен, улазим у поштовану судницу древних, где ме пажљиво дочекују, хранећи се храном која је само моја и за коју сам рођен; где се ја не стидим да разговарам с њима и да их питам за мотиве њиховог поступања, а они ми одговарају из људске доброте. И четири сата заредом не осећам досаду, заборављам све своје проблеме, не бојим се сиромаштва, и не плашим се смрти. Потпуно се урањам у њих.”
Веторија није превише узнемиравала патетична сцена коју је описивао Макијавели. Али тражење сажаљења вероватно и није био разлог због чега му је Макијавели писао. Како су се његове околности лагано поправљале, Макијавели је одложио свој огртач и вратио се у свет; није више било замишљених сесија разговора с древнима. Његова ситуација је била слична ситуацији адолесцента који одбацује улогу онда када више није „прикладна”.
Макијавелијева маска је малигна страна играња улоге, док његов огртач представља подржавајућу страну. Владалац користи одбацивање и дистанцирање од улоге како би манипулисао својим поданицима, док у свакодневном животу играње и дистанцирање од улога може привремено ослобађати људе од бола или им омогућавати да испробају нове доживљаје, нове идентитете.
На професионалној сцени, међутим, дистанцирање од улоге добија нови значај.
