Kad je Toma Zdravković kupio „volvo“
Odrastao sam u siromaštvu i ko zna šta bi bilo sa mnom da mi ljudi nisu pomagali, govorio je popularni pevač
O Tomi su pisane knjige, a anegdote ovog pevača i danas se prepričavaju. O njemu je snimljen i film koji je videlo nekoliko stotina hiljada gledalaca. Njegove pesme su i danas hitovi i vrte se na mnogim radio i televizijskim stanicama. Čak ih i ne zovu narodnim ili novokomponovanim pesmama, već "Tominim". Objavljena je i knjiga "Toma Zdravković - 68 neispričanih priča”, a jedna od najčešće pominjanih je ona kada je prodavačici cveća u Skadarliji dao ceo svoj honorar jer joj je te večeri "loše išao posao".
Ali, uz Tomu Zdravkovića kao velikog čoveka i umetnika kojeg je publika jako volela, nije uvek bio lako. Naročito za njegove najbliže saradnike. Od brojnih događaja i anegdota kompozitor Aca Stepić je svojevremeno u knjizi–biografiji „Moje pesme“ ispričao kako je Tomi prodao svoj "volvo" i šta se zatim dešavalo...
”Moja grupa, a nju su činili moj orkestar i dva pevača, krenula je u Zrenjanin na koncert. Vozio sam "volvo", ali sam već razmišljao da uzmem "opel karavan" kako bih mogao da povezem više stvari koje su mi bile potrebne za koncert, ozvučenje i drugo. Na benzinskoj pumpi Toma mi kaže: "Živ mi ti, hoćeš da mi prodaš ova kola?" Pitam ga da li zna da vozi, a on će: "Znam, živ mi ti!”
Po povratku u Beograd Toma je preuzeo "volvo", a Aca kupio "opel karavan". Još onako mlad, vragolast, uspeh mu se već smešio, postao je ime, počeo je da pravi nestašluke pa i ozbiljnije saobraćajne prekršaje. Tako su i do Stepića stizali glasovi da je vozio kolima niz stepenice na Tašmajdanu. On, međutim, nije verovao da je to bila istina, već je smatrao da ljudi, kao i obično, vole da preteruju.
Na jedan od tadašnjih praznika, da li je to bio Dan Republike, Dan milicije ili neki treći, Stepić je sa orkestrom imao koncert u beogradskom SUP-u na kojem je pevao i Toma. Za vreme muzičke pauze došao je kurir i rekao Aci da ga poziva islednik.
”Odem ja, a on onako s vrata vikne: "Hoćeš da te hapsimo odmah ili kad završiš koncert? Sunce ti tvoje, pa šta ti radiš s onim tvojim kolima? Napravio si hiljadu prekršaja, i to kakvih prekršaja, hoćeš li da ja tebe stvarno pritvorim?", osuo on drvlje i kamenje po meni. Odmah mi je bilo jasno da je sve to Tomino maslo jer ja kola nisam još bio preveo na njegovo ime.”
Kada se koncert u Gradskom SUP-u završio, Aca sa Tomom ode ponovo kod inspektora da se dogovore kako da reše problem. Inspektor se prvo našalio pa je vrlo ozbiljnim glasom pitao Tomu da brzo odluči hoće li on na robiju ili da šalje Stepića, pošto se zvanično kola vode na ovom drugom. Tomi beše neprijatno, ali kad vide da je šala, laknulo mu je, pa je odmah prihvatio da se upiše u auto školu i da položi vozački ispit. "A ti, Aco, i ja da mu budemo u komisiji kad bude polagao", dodade inspektor.
”Tako smo se malo i nasmejali, ali i rešili problem. Toma je posle nekog vremena konačno dobio vozačku dozvolu, ali sam ja još bio na oprezu. Kada smo se vraćali s koncerata, vozio sam iza njegovih kola da bih motrio na njega. Jednom prilikom, ne sećam se tačno kada je to bilo, vraćali smo se iz Zenice za Beograd. Toma ispred mene sa Mirjanom, Silvaninom sestrom. Bilo je loše vreme, klizav kolovoz, poledica. Odjednom, nestade "volvo". Malo ubrzam svoj "karavan", kad imam šta i da vidim - Toma sleteo s nadvožnjaka, srećom oboje živi i to nepovređeni. I to zahvaljujući kolima! Prilikom pada napukla je osovina, a točak od udarca u zemlju otpao tako da su kola ostala u mestu, nisu se prevrtala i to im je, po mom dubokom uverenju, spasilo život. Ako mu vozačka dozvola nije pomogla, ovaj udes svakako jeste. Tako je Toma konačno sazreo i naučio da bude pažljiv za volanom.”
Pošto je Zdravković imao u svom životu te tako nagle i neočekivane poteze, kada bi čašćavao celu kafanu, hotelsku salu, ostavljao novac i trošio ga često nemilice, to je umeo da uradi i pred Stepićem. Dešavalo se da se vraćaju sa nekog puta, umorni, a on odjednom insistira da odu u "Metropol", gde je inače imao nastupe. Uzme mikrofon pevaču i obrati se konobarima i gostima, pozdravi ih u Acino i svoje ime i saopšti da čašćava ceo restoran: "Šta god ko želi i da pojede i da popije!"
"U svom detinjstvu, objašnjavao je Zdravković Stepiću, nisam imao šta da jedem, išao sam zakrpljenih pantalona. Odrastao sam u siromaštvu i ko zna šta bi bilo sa mnom da mi ljudi nisu pomagali. Sad je došao red da i ja učinim nešto za druge. Ako ništa drugo, makar da im ulepšam veče".
