Malo je vremena
Samo što ćemo da sednemo na nekakve žute socijalističke stolice, nekolicina devojaka juriša na nas piskavim glasovima – „Ne možete tu sesti!” Ispostavlja se da samo što nismo sele na eksponat tekuće izložbe
Bilo mi je potrebno izvesno vreme da shvatim da semafor koji naizmenično propušta vozila neposredno pre granice Crne Gore sa Srbijom ne radi. Saobraćaj je bio zaustavljen zbog radova na putu koji su, kao što valjda i dolikuje, bili u jeku usred sezone putovanja i godišnjih odmora, a naša ćerka, u ovom tekstu ćemo je zvati Vilhemina, neutešno je plakala. Dakle, bio je avgust, klima u autu nije radila iako je servisirana, pa smo držali otvorene prozore kroz koje je ulazio oblak prašine svaki put kada bi neki auto protutnjio pored nas u suprotnom smeru. Stajali smo u mestu već čitavih pola sata, pa me je dosada naterala da se latim mobilnog telefona. Iako je nedavno uvedena roming olakšica za zemlje, kako se to sada kaže, zapadnog Balkana, iz urođenog nepoverenja prema državnim firmama i institucijama i iz čistog sujeverja nisam se usuđivala da koristim internet u Crnoj Gori, ali dosada je ovog puta nadjačala čak i tu bojazan. Prevrtevši aplikacije koje najviše koristim, jedino smisleno što sam zatekla je imejl od Kruna Lokotara, u kojem me poziva na čuveni splitski festival Pričigin naredne godine. Ta me je vest toliko obradovala, naročito u tim okolnostima, da sam poziv oberučke i brzopleto prihvatila, ne računajući da ću tada, pomenutog datuma kada se festival održava, biti gotovo u devetom mesecu trudnoće. Ubrzo potom sam prošla kroz crveno svetlo montažno-demontažnog semafora, i tek na kraju raskopanog puta shvatila da i sa druge strane sve vreme stoji crveno, ali da automobili prolaze. Na deonicama na kojima je nemoguće mimoići se, hrabriji prolaze, slabiji se sklanjaju. To je jedino saobraćajno pravilo. Policajac na graničnom zna da semafori ne rade i vidno nije potresen po tom pitanju.
Naredni meseci prolaze brzo, sasvim sigurno brže nego što je vreme ranije teklo. Početak godine je projurio, zima prošla a da je nismo ni registrovali, „Pričigin” se približio. Shvatam da ću nerado morati da otkažem gostovanje jer mi putovanje sve teže pada, ali nikako to da uradim. Nekoliko puta formulišem imejl u glavi, izvinjavam se organizatorima i svima redom, uredno se zahvalim na kraju imejla i nadam da će me nekog narednog puta ponovo pozvati, ali te reči se ne ispisuju nigde u stvarnom prostoru. Pozivnica, program, čitav promo-materijal festivala stiže na moju adresu i biva objavljen na internetu. Jasno je – zakasnila sam da otkažem gostovanje. Nevoljno odlučujem da sedim za volanom osam sati, ali odlučujem i jednu još bolju stvar – odlučujem da putujemo svi skupa. Da nije te odluke, ispostavilo bi se da Vilheminu ostavljam po ko zna koji put ove godine na duže od dva-tri dana. Niko ne govori kako je kapitalizam ubedio žene da su feministkinje ako što pre počnu da rade, tj. uzmu što kraće porodiljsko, ali to je druga tema.
Znaju deca
Kao što uvek i biva, Vilhemina se razboleva malo pred put. Stanje se pogoršava, sve do noći pred polazak, kada ne može da sastavi ni sat vremena sna a da ne moram da uključujem usisivač i hvatam se za fiziološki rastvor i „noska”. Uzgred ne znam je li se još neko dosetio da čoveku koji je izmislio „noska”, aparatić za duvanje nosa kod beba, uruči Nobelovu nagradu. Ako nije, trebalo bi. Uz svu dobru volju i činjenicu da nada umire poslednja, te večeri odlučujem da ne idemo. Odlučujem da pozovem organizatorku Maju i saopštim joj, napokon, da ne dolazimo. Međutim, baš tada, baš te večeri, nekoliko minuta nakon moje odluke dok sam čekala da se ista učvrsti i da se i sama s njom pomirim, Maja Vrančić poziva mene. Čujem taj žovijalni splitski naglasak, čujem kako izdiše dim cigarete, a verovatno je pred njom i čaša hladne malvazije. „Milice, čuj, šta radiš?” Samo što sam zaustila da kažem kako stvari stoje, ona nastavlja, „vidimo se sutra, je l’ tako, nego čuj”, i ja zatvaram usta, ne izgovaram ništa, „Faruh nam je iznenada otkazao, u velikom smo problemu, imamo gosta manje. Nemamo koga zvat danas za sutra. Nego, je li bi tvoj Stefan bija s tobom na onom programu?” Jeste, govorim, Stefan i ja smo proveli mesec dana u Splitu pre koju godinu kada sam bila gost rezidencijalnog programa Reading Balkans. „Odlično, de ga pitaj bi li nešto priča za Pričigin!” Istini za volju, Stefan voli da priča, ali je ujedno i skroman, obziran, ne znam da li bi mogao da se raskomoti u takvom društvu, nije njegova sfera. Gledam u Stefana, on sleže ramenima, kaže ako je potrebno, želi da pomogne, ali ne zna to da radi, niti zna o čemu bi pričao. „A šta što će pričat, neka priča kako s tobom pitura onaj zid! Biće zabavno da gostujete skupa kad već dolazite skupa, hajde!” Pokušavam da provučem kako je Vilhemina bolesna i kako ne znam hoće li to biti izvodljivo, morala bi da bude s nama celo veče, neće imati ko da je čuva, a Maja izgovara jednu sjajnu istinu: „Biti će dobra. Znaju djeca kada trebaju biti dobra.” Izjutra krećemo na put, Vilhemina ozdravlja preko noći.
Prvi dan provodimo s dobrim prijateljem i još boljim pesnikom Antejom Jelenićem, njegovom ženom Ninom i ćerkom Rimom. Antej je jedna od svetlih tačaka Splita i našeg jednomesečnog boravka. Pijemo vino na rivi, na štandu na kojem on prodaje nakit. Podne dočekujemo domaćom kafom skuvanom kod kuće koju on donosi u staklenoj teglici. Moderne kafe iz kafića su precenjene. Kokicama hranimo decu i golubove, Blaženka, koja prodaje svilene oslikane marame, nudi nas borovnicama. Duž čitave splitske rive je sajam cveća, brodovi Jadrolinije naizmenično se povećavaju i smanjuju u odnosu na liniju horizonta. Dan prolazi idilično i bliži se naše veče i gostovanje. Pokušavam da nahranim Vilheminu u holu Doma mladih pre nego što uđemo u amfiteatar. Samo što ćemo da sednemo na nekakve žute socijalističke stolice, nekolicina devojaka juriša na nas piskavim glasovima – „Ne možete tu sesti!” Čudim se kako nemaju razumevanja za majke i malu decu. „Samo sam htela da joj dam večeru”, kažem. Ispostavlja se da Vilhemina i ja samo što nismo sele na eksponat tekuće izložbe, umetnika Slavena Tolja, stolice su doletele avionom iz Dubrovnika i za njih je plaćena ogromna svota. Devojke se smeju, kažu da nismo najgore, jer je neko od prethodnih večeri festivala jedna snalažljiva gošća, kako nije bilo mesta u amfiteatru, unela stolicu kako bi na njoj sedela. Amfiteatar je dupke pun. Vilheminaju čuvaju razne žene iz organizacije. S bine se vidi svako nasmejano lice u publici. Priča počinje da teče i smeh odzvanja amfiteatrom. Svoju priču započinjem kako bi se lokalno reklo „isprikom”, objašnjavam zašto smo svi tu, kao čerga, pominjem Faruha, otkazivanje u zadnji čas, pituranje zida. Istina je, iako sam provela samo mesec dana u Bosanskoj 11, gledajći u gornju levu ivicu Dioklecijanove palate, morala sam da opsesivno i makar malo sredim i taj stan. To je, ipak, bio stan u kojem sam pisala svoj doktorski rad, u kojem sam radila na lekturi svog romana koji će ubrzo posle toga postati jedan od čitanijih romana u regionu, sve se to desilo u tom stanu… bila sam mu dužna makar krečenje. Dobro, i bušenje nekoliko polica u deset naveče, za šta su komšije okrivile Stefana.
Šibice s likom Mandraka
Iako smo upoznali ceo kvart, i imali sreću da je „Misto” bilo odmah ispod našeg stana, pa smo mogli da svako malo siđemo kod Ćube na travaricu, ne bismo uspeli da probijemo taj turistički krug u kojem smo se kretali da Stefan jednu noć nije otkrio Tri volta, a u njemu već spomenutog Anteja i Matka Abramića, pesnika, urednika poezije, po brkovima čuvenog. Ne bismo pravili zajedničko umetničko veče u Adria Art Anale, ne bih upoznala čoveka koji prodaje šibice s likom Mandraka, ne bismo, onu noć, jednu od poslednjih noći, slušali kako Antej svira frulu na zidinama Dioklecijanove palate, dok pijemo vino i gledamo kako umesto meseca sija palac Grgura Ninskog. Ne bih saznala kako je Dioklecijanova palata najstarija građevina koja nikada nije napuštena, još od četvrtog veka, u kojoj od nastanka ljudi konstantno žive, prkosi moru, prkosi vremenu, i svima nama koju tuda prolazimo, jer upravo, prolazimo mi a ne vreme. Ako bi neko hodao putevima ispod Marjana, prošao one visoke stene odakle skaču deca, skrenuo desno ka onom debelom hladu u kojem matorci igraju briškulu, trešetu, ili možda neku drugu meni nepoznatu primorsku igru, baš tu, između dece i starih, zatekao bi grafit „Malo je vrimena”. Za nas zaista jeste, Split je grad koji na to uporno podseća. I dok o svemu tome pričamo, binom se šeta Vilhemina, malo-malo se primičući ivici, na šta većina žena iz publike refleksno skače, pa i ja sama, iako znam da je paze. Na poklon dobija klepetušu, drvenu pticu na štapu i točkovima, za koju Maja kaže da se deca igraju njome još iz doba Dioklecijana, tako i deluje. Vilhemina je oduševljena pticom, na koju se sutradan sapliće i lomi mlečnu jedinicu. To bi sigurno teško palo svakoj majci, ali naročito meni, osobi manično opsednutoj zubima. Izrašće joj nova, viču, ali to ne umanjuje bol. Umanjuje ga jedino vreme koje teče, i ne dozvoljava da se jadikuje nad sitnim problemima. Razmišljam, dok neka deca izmenjaju zube kao psi, na suve grane, pločnike, košpice od piskavaca, drugima zubić vile stavljaju zlatnike pod jastuk, izlivene od majčinih suza. I sve je to život, i sve je lepo, jer zaista, malo je vrimena.
