Мало је времена

Било ми је потребно извесно време да схватим да семафор који наизменично пропушта возила непосредно пре границе Црне Горе са Србијом не ради. Саобраћај је био заустављен због радова на путу који су, као што ваљда и доликује, били у јеку усред сезоне путовања и годишњих одмора, а наша ћерка, у овом тексту ћемо је звати Вилхемина, неутешно је плакала. Дакле, био је август, клима у ауту није радила иако је сервисирана, па смо држали отворене прозоре кроз које је улазио облак прашине сваки пут када би неки ауто протутњио поред нас у супротном смеру. Стајали смо у месту већ читавих пола сата, па ме је досада натерала да се латим мобилног телефона. Иако је недавно уведена роминг олакшица за земље, како се то сада каже, западног Балкана, из урођеног неповерења према државним фирмама и институцијама и из чистог сујеверја нисам се усуђивала да користим интернет у Црној Гори, али досада је овог пута надјачала чак и ту бојазан. Превртевши апликације које највише користим, једино смислено што сам затекла је имејл од Круна Локотара, у којем ме позива на чувени сплитски фестивал Причигин наредне године. Та ме је вест толико обрадовала, нарочито у тим околностима, да сам позив оберучке и брзоплето прихватила, не рачунајући да ћу тада, поменутог датума када се фестивал одржава, бити готово у деветом месецу трудноће. Убрзо потом сам прошла кроз црвено светло монтажно-демонтажног семафора, и тек на крају раскопаног пута схватила да и са друге стране све време стоји црвено, али да аутомобили пролазе. На деоницама на којима је немогуће мимоићи се, храбрији пролазе, слабији се склањају. То је једино саобраћајно правило. Полицајац на граничном зна да семафори не раде и видно није потресен по том питању.

Наредни месеци пролазе брзо, сасвим сигурно брже него што је време раније текло. Почетак године је пројурио, зима прошла а да је нисмо ни регистровали, „Причигин” се приближио. Схватам да ћу нерадо морати да откажем гостовање јер ми путовање све теже пада, али никако то да урадим. Неколико пута формулишем имејл у глави, извињавам се организаторима и свима редом, уредно се захвалим на крају имејла и надам да ће ме неког наредног пута поново позвати, али те речи се не исписују нигде у стварном простору. Позивница, програм, читав промо-материјал фестивала стиже на моју адресу и бива објављен на интернету. Јасно је – закаснила сам да откажем гостовање. Невољно одлучујем да седим за воланом осам сати, али одлучујем и једну још бољу ствар – одлучујем да путујемо сви скупа. Да није те одлуке, испоставило би се да Вилхемину остављам по ко зна који пут ове године на дуже од два-три дана. Нико не говори како је капитализам убедио жене да су феминисткиње ако што пре почну да раде, тј. узму што краће породиљско, али то је друга тема.

Знају деца

Као што увек и бива, Вилхемина се разболева мало пред пут. Стање се погоршава, све до ноћи пред полазак, када не може да састави ни сат времена сна а да не морам да укључујем усисивач и хватам се за физиолошки раствор и „носка”. Узгред не знам је ли се још неко досетио да човеку који је измислио „носка”, апаратић за дување носа код беба, уручи Нобелову награду. Ако није, требало би. Уз сву добру вољу и чињеницу да нада умире последња, те вечери одлучујем да не идемо. Одлучујем да позовем организаторку Мају и саопштим јој, напокон, да не долазимо. Међутим, баш тада, баш те вечери, неколико минута након моје одлуке док сам чекала да се иста учврсти и да се и сама с њом помирим, Маја Вранчић позива мене. Чујем тај жовијални сплитски нагласак, чујем како издише дим цигарете, а вероватно је пред њом и чаша хладне малвазије. „Милице, чуј, шта радиш?” Само што сам заустила да кажем како ствари стоје, она наставља, „видимо се сутра, је л’ тако, него чуј”, и ја затварам уста, не изговарам ништа, „Фарух нам је изненада отказао, у великом смо проблему, имамо госта мање. Немамо кога зват данас за сутра. Него, је ли би твој Стефан бија с тобом на оном програму?” Јесте, говорим, Стефан и ја смо провели месец дана у Сплиту пре коју годину када сам била гост резиденцијалног програма Reading Balkans. „Одлично, де га питај би ли нешто прича за Причигин!” Истини за вољу, Стефан воли да прича, али је уједно и скроман, обзиран, не знам да ли би могао да се раскомоти у таквом друштву, није његова сфера. Гледам у Стефана, он слеже раменима, каже ако је потребно, жели да помогне, али не зна то да ради, нити зна о чему би причао. „А шта што ће причат, нека прича како с тобом питура онај зид! Биће забавно да гостујете скупа кад већ долазите скупа, хајде!” Покушавам да провучем како је Вилхемина болесна и како не знам хоће ли то бити изводљиво, морала би да буде с нама цело вече, неће имати ко да је чува, а Маја изговара једну сјајну истину: „Бити ће добра. Знају дјеца када требају бити добра.” Изјутра крећемо на пут, Вилхемина оздравља преко ноћи.

Први дан проводимо с добрим пријатељем и још бољим песником Антејом Јеленићем, његовом женом Нином и ћерком Римом. Антеј је једна од светлих тачака Сплита и нашег једномесечног боравка. Пијемо вино на риви, на штанду на којем он продаје накит. Подне дочекујемо домаћом кафом скуваном код куће коју он доноси у стакленој теглици. Модерне кафе из кафића су прецењене. Кокицама хранимо децу и голубове, Блаженка, која продаје свилене осликане мараме, нуди нас боровницама. Дуж читаве сплитске риве је сајам цвећа, бродови Јадролиније наизменично се повећавају и смањују у односу на линију хоризонта. Дан пролази идилично и ближи се наше вече и гостовање. Покушавам да нахраним Вилхемину у холу Дома младих пре него што уђемо у амфитеатар. Само што ћемо да седнемо на некакве жуте социјалистичке столице, неколицина девојака јуриша на нас пискавим гласовима – „Не можете ту сести!” Чудим се како немају разумевања за мајке и малу децу. „Само сам хтела да јој дам вечеру”, кажем. Испоставља се да Вилхемина и ја само што нисмо селе на експонат текуће изложбе, уметника Славена Тоља, столице су долетеле авионом из Дубровника и за њих је плаћена огромна свота. Девојке се смеју, кажу да нисмо најгоре, јер је неко од претходних вечери фестивала једна сналажљива гошћа, како није било места у амфитеатру, унела столицу како би на њој седела. Амфитеатар је дупке пун. Вилхеминају чувају разне жене из организације. С бине се види свако насмејано лице у публици. Прича почиње да тече и смех одзвања амфитеатром. Своју причу започињем како би се локално рекло „исприком”, објашњавам зашто смо сви ту, као черга, помињем Фаруха, отказивање у задњи час, питурање зида. Истина је, иако сам провела само месец дана у Босанској 11, гледајћи у горњу леву ивицу Диоклецијанове палате, морала сам да опсесивно и макар мало средим и тај стан. То је, ипак, био стан у којем сам писала свој докторски рад, у којем сам радила на лектури свог романа који ће убрзо после тога постати један од читанијих романа у региону, све се то десило у том стану… била сам му дужна макар кречење. Добро, и бушење неколико полица у десет навече, за шта су комшије окривиле Стефана.

Шибице с ликом Мандрака

Иако смо упознали цео кварт, и имали срећу да је „Мисто” било одмах испод нашег стана, па смо могли да свако мало сиђемо код Ћубе на траварицу, не бисмо успели да пробијемо тај туристички круг у којем смо се кретали да Стефан једну ноћ није открио Три волта, а у њему већ споменутог Антеја и Матка Абрамића, песника, уредника поезије, по брковима чувеног. Не бисмо правили заједничко уметничко вече у Адриа Арт Анале, не бих упознала човека који продаје шибице с ликом Мандрака, не бисмо, ону ноћ, једну од последњих ноћи, слушали како Антеј свира фрулу на зидинама Диоклецијанове палате, док пијемо вино и гледамо како уместо месеца сија палац Гргура Нинског. Не бих сазнала како је Диоклецијанова палата најстарија грађевина која никада није напуштена, још од четвртог века, у којој од настанка људи константно живе, пркоси мору, пркоси времену, и свима нама коју туда пролазимо, јер управо, пролазимо ми а не време. Ако би неко ходао путевима испод Марјана, прошао оне високе стене одакле скачу деца, скренуо десно ка оном дебелом хладу у којем маторци играју бришкулу, трешету, или можда неку другу мени непознату приморску игру, баш ту, између деце и старих, затекао би графит „Мало је вримена”. За нас заиста јесте, Сплит је град који на то упорно подсећа. И док о свему томе причамо, бином се шета Вилхемина, мало-мало се примичући ивици, на шта већина жена из публике рефлексно скаче, па и ја сама, иако знам да је пазе. На поклон добија клепетушу, дрвену птицу на штапу и точковима, за коју Маја каже да се деца играју њоме још из доба Диоклецијана, тако и делује. Вилхемина је одушевљена птицом, на коју се сутрадан саплиће и ломи млечну јединицу. То би сигурно тешко пало свакој мајци, али нарочито мени, особи манично опседнутој зубима. Израшће јој нова, вичу, али то не умањује бол. Умањује га једино време које тече, и не дозвољава да се јадикује над ситним проблемима. Размишљам, док нека деца измењају зубе као пси, на суве гране, плочнике, кошпице од пискаваца, другима зубић виле стављају златнике под јастук, изливене од мајчиних суза. И све је то живот, и све је лепо, јер заиста, мало је вримена.