Carstvo piraterije

Odavno sam uveren u to da je raspad Jugoslavije konkretno započeo kada su se, skoro u isto vreme, ustanovile dve namere. Prvo da se rasturi jugoslovenska radiodifuzna zajednica poznata kao JRT. Beše to kada je televizija Zagreb počela da titluje beogradsku TV seriju „Vuk Karadžić” sa srpskog na hrvatski jezik. Zatim su članice JRT-a, tadašnje republike, odbile dotadašnju praksu da, jednom nedeljno, emituju TV dnevnik, glavnu informativnu emisiju drugih članica. Dakle, blokada informacija i kulturne „meke moći” prethodila je ozbiljno tvrdim nasrtajima na zajedničku državu i njeno stanovništvo. Gotovo u isto vreme u Beogradu se pojavila ozbiljna težnja da se autorska prava, a sa njima i intelektualna svojina, potpuno ukinu. Pogotovo u kulturi i medijima. To se i desilo. Autori, ne samo domaći, regionalni, jugoslovenski već i međunarodni, svetski, preko noći su odsečeni od prava na ostvarivanje tantijema od svojih autorskih dela. Nastupilo je hiperzlatno doba srpske piraterije.

Očas posla, a tu govorimo o devedesetim godinama prošlog veka, kada je nova, digitalna, CD tehnologija zavladala, formirale su se tri piratske velesile u svetu – Kina, Bugarska i Srbija. Bezbrojne su priče o tome kako su naši pirati uspevali da, pre holivudskih filmskih premijera, te filmove prikažu na domaćim televizijama. Bilo je to ono Tijanićevo junačenje kada je na svojoj, maloj, piratskoj TV stanici prikazao Matriks, pre premijere u Njujorku! Obaška što su svi ulični pirati bili izdašno snabdeveni, ne samo Matriksom nego i stotinama drugih, piratizovanih, naslova. I obaška to što su umetnici, u Srbiji, doživeli golgotu i munjevito osiromašenje na način koji nije zabeležen nigde na svetu. Čak su i državne firme pojurile u pirateriju. Najčešće sopstvenih umetnika. Jednostavno na crno tržište puštali su najnovija, ali i starija hit dela, i masovno ih prodavali. A autorima su prikazivali malecku, legalnu prodaju. Naravno, na pirateriju su, kobajagi, iz sve snage kukali. Naša posla. Za Kineze i Bugare na znam mnogo, samo to da su Kinezi, zbog piraterije visokotehnoloških i svih ostalih američkih dostignuća, na kraju, evo, dogurali i do otvorenog trgovinskog rata koji su im nametnuli Amerikanci. A Tijanić, čim se dočepao RTS-a, odmah je, iz ugovora, izbacio svaku mogućnost za autore da dobiju tantijeme od reemitovanja njihovih dela.

SBB se cenjka

Posle naših jugoratova povratile su se, donekle, organizacije za kolektivnu zaštitu autorskih prava. Ali u procesu tranzicije u sirovi kapitalizam pojavilo se i nekoliko paralelnih „privatnih” organizacija za zaštitu autorskih prava koje su, poučeni već viđenim primerom državne prakse, izdašno piratizovale sopstveno članstvo. Znači muljavina na sve strane. A kvalitetnog zakona nigde. Jedino što su, u doba vladavine Dinkića, doprinosi i porezi na samostalne umetničke delatnosti podignuti do stopa koje nikada ranije nisu postojale. Dodatni udarac na kulturu i umetnost. Od koga se naša kultura i umetnost ne mogu da oporave ni dan-danas. Udarci se čak nastavljaju. Zbog toga su se filmski i televizijski autori udružili i stvorili organizaciju

Ufus zaštita, koja štiti njihova autorska prava. Trenutno glavna borba odvija se s piratskom organizacijom koja se zove ni manje, ni više nego SBB. Da, dobro ste pročitali. Veliki kablovski operater, s ponudom od bezbroj TV kanala. Već sedmu godinu SBB odbija da plaća nadoknadu za reemitovanje autorskih dela naših autora. Dug koji u ovom momentu SBB ima prema organizaciji Ufus zaštita je više od 14 miliona evra. Dakle, težak oblik piraterije kažnjiv čak i ovim, postojećim, manjkavim zakonom. Od 14 miliona prihoda deset posto, znači milion i četiristo hiljada evra, organizacija za zaštitu namenila je za socijalno ugrožene članove. Upravo one koji su osiromašeni piraterijom, bezakonjem i brutalnim nametima države. Ali, ironično, u celoj priči i država je zakinuta za tri miliona evra koji bi joj stigli od poreza. Dakle, prava, domaća, zavrzlama.

SBB pokušava da se cenjka. Da smanji svoje obaveze, da odugovlači, a pri tome da i dalje bezobzirno pirateriše. Uz to, bez prestanka, protivpravno eksploatiše i tzv. prekogranično emitovanje programa, kroz TV kanale fiktivno registrovane po evropskim državicama. Na taj način iz ove države, bez plaćanja poreza i doprinosa, izvlači silne milione evra. I nema ko da to zaustavi. Iako Evropa, u svakom godišnjem izveštaju o medijima u Srbiji, ovo pominje kao značajnu nepravilnost. Da li su umetnici, po ko zna koji put, kolateralna šteta u borbi velikog biznisa s državnim interesima? Da, jesu. Da li ima ko pozvan da to spreči? Osim samozaštite koju sprovode sami umetnici, po ovim pitanjima su pozvani da dejstvuju i Ministarstvo kulture, i Ministarstvo informisanja, i REM i Ratel. Ali oni to ne rade. Da ne ulazimo u mračne analize razloga, ali možemo jasno da konstatujemo – carstvo piraterije se i dalje nalazi u zemlji Srbiji. Samo što sada ima fensi ime. I timove „egzekjutiva” koji, skoro pa ljuti, fintama izbegavaju da odgovore na osnovnu obavezu, a to je – ako želiš nečije autorsko delo da staviš na tržište, za to treba pravično i da platiš.

Formula otvorene krađe

To je jasna formula svuda u svetu. I ona, na sreću umetnika, posvuda odlično i bespogovorno funkcioniše. Kao takva funkcionisala je i u Jugoslaviji. Kada je ukinuta, a umesto nje ustanovljena formula otvorene krađe, sve ostalo bilo je dopustivo. Da ne filozofiram mnogo, ali jasno je da kada se obogalje i osiromaše najkreativniji pripadnici društva, oni kojima je osnovno zanimanje kultura, onda se direktno obogalji i samo društvo. Ovo važi za svako društvo u svakom vremenu. A Srbija je baš onomad rešila da sruši prava autora. Kao, ma kultura je izvikani elitizam. Nije to za narod koji zna šta hoće i ume da se proveseli kô niko. Ali i narod koji je, na internetu, ovako opisala jedna Beograđanka kada su je pitali zašto se doseljeni Rusi nerado druže s Beograđanima: „Pa ko bi se družio s ljudima koji se deru dok pričaju, pljuju gde stignu, bacaju smeće naokolo, mlate žene, gledaju imbecilne programe i stalno govore brate.”

A sve je počelo tako što je titlovan „Vuk Karadžić”, ukinuto autorsko pravo, a slobodni umetnici pridavljeni drakonskim porezima. Pa onda nije čudo što su pirati s Kariba mala deca za pirate s Balkana. Jer i ti karipski su, hiljadu puta, pa i više – piratizovani. U Srbiji.