Царство пиратерије
Све је почело тако што је серија „Вук Караџић” титлована на хрватски језик, укинуто ауторско право, а слободни уметници придављени драконским порезима. Па онда није чудо што су пирати с Кариба мала деца за пирате с Балкана
Одавно сам уверен у то да је распад Југославије конкретно започео када су се, скоро у исто време, установиле две намере. Прво да се растури југословенска радиодифузна заједница позната као ЈРТ. Беше то када је телевизија Загреб почела да титлује београдску ТВ серију „Вук Караџић” са српског на хрватски језик. Затим су чланице ЈРТ-а, тадашње републике, одбиле дотадашњу праксу да, једном недељно, емитују ТВ дневник, главну информативну емисију других чланица. Дакле, блокада информација и културне „меке моћи” претходила је озбиљно тврдим насртајима на заједничку државу и њено становништво. Готово у исто време у Београду се појавила озбиљна тежња да се ауторска права, а са њима и интелектуална својина, потпуно укину. Поготово у култури и медијима. То се и десило. Аутори, не само домаћи, регионални, југословенски већ и међународни, светски, преко ноћи су одсечени од права на остваривање тантијема од својих ауторских дела. Наступило је хиперзлатно доба српске пиратерије.
Очас посла, а ту говоримо о деведесетим годинама прошлог века, када је нова, дигитална, ЦД технологија завладала, формирале су се три пиратске велесиле у свету – Кина, Бугарска и Србија. Безбројне су приче о томе како су наши пирати успевали да, пре холивудских филмских премијера, те филмове прикажу на домаћим телевизијама. Било је то оно Тијанићeво јуначење када је на својој, малој, пиратској ТВ станици приказао Матрикс, пре премијере у Њујорку! Обашка што су сви улични пирати били издашно снабдевени, не само Матриксом него и стотинама других, пиратизованих, наслова. И обашка то што су уметници, у Србији, доживели голготу и муњевито осиромашење на начин који није забележен нигде на свету. Чак су и државне фирме појуриле у пиратерију. Најчешће сопствених уметника. Једноставно на црно тржиште пуштали су најновија, али и старија хит дела, и масовно их продавали. А ауторима су приказивали малецку, легалну продају. Наравно, на пиратерију су, кобајаги, из све снаге кукали. Наша посла. За Кинезе и Бугаре на знам много, само то да су Кинези, због пиратерије високотехнолошких и свих осталих америчких достигнућа, на крају, ево, догурали и до отвореног трговинског рата који су им наметнули Американци. А Тијанић, чим се дочепао РТС-а, одмах је, из уговора, избацио сваку могућност за ауторе да добију тантијеме од реемитовања њихових дела.
СББ се цењка
После наших југоратова повратиле су се, донекле, организације за колективну заштиту ауторских права. Али у процесу транзиције у сирови капитализам појавило се и неколико паралелних „приватних” организација за заштиту ауторских права које су, поучени већ виђеним примером државне праксе, издашно пиратизовале сопствено чланство. Значи муљавина на све стране. А квалитетног закона нигде. Једино што су, у доба владавине Динкића, доприноси и порези на самосталне уметничке делатности подигнути до стопа које никада раније нису постојале. Додатни ударац на културу и уметност. Од кога се наша култура и уметност не могу да опораве ни дан-данас. Ударци се чак настављају. Због тога су се филмски и телевизијски аутори удружили и створили организацију
Уфус заштита, која штити њихова ауторска права. Тренутно главна борба одвија се с пиратском организацијом која се зове ни мање, ни више него СББ. Да, добро сте прочитали. Велики кабловски оператер, с понудом од безброј ТВ канала. Већ седму годину СББ одбија да плаћа надокнаду за реемитовање ауторских дела наших аутора. Дуг који у овом моменту СББ има према организацији Уфус заштита је више од 14 милиона евра. Дакле, тежак облик пиратерије кажњив чак и овим, постојећим, мањкавим законом. Од 14 милиона прихода десет посто, значи милион и четиристо хиљада евра, организација за заштиту наменила је за социјално угрожене чланове. Управо оне који су осиромашени пиратеријом, безакоњем и бруталним наметима државе. Али, иронично, у целој причи и држава је закинута за три милиона евра који би јој стигли од пореза. Дакле, права, домаћа, заврзлама.
СББ покушава да се цењка. Да смањи своје обавезе, да одуговлачи, а при томе да и даље безобзирно пиратерише. Уз то, без престанка, противправно експлоатише и тзв. прекогранично емитовање програма, кроз ТВ канале фиктивно регистроване по европским државицама. На тај начин из ове државе, без плаћања пореза и доприноса, извлачи силне милионе евра. И нема ко да то заустави. Иако Европа, у сваком годишњем извештају о медијима у Србији, ово помиње као значајну неправилност. Да ли су уметници, по ко зна који пут, колатерална штета у борби великог бизниса с државним интересима? Да, јесу. Да ли има ко позван да то спречи? Осим самозаштите коју спроводе сами уметници, по овим питањима су позвани да дејствују и Министарство културе, и Министарство информисања, и РЕМ и Рател. Али они то не раде. Да не улазимо у мрачне анализе разлога, али можемо јасно да констатујемо – царство пиратерије се и даље налази у земљи Србији. Само што сада има фенси име. И тимове „егзекјутива” који, скоро па љути, финтама избегавају да одговоре на основну обавезу, а то је – ако желиш нечије ауторско дело да ставиш на тржиште, за то треба правично и да платиш.
Формула отворене крађе
То је јасна формула свуда у свету. И она, на срећу уметника, посвуда одлично и беспоговорно функционише. Као таква функционисала је и у Југославији. Када је укинута, а уместо ње установљена формула отворене крађе, све остало било је допустиво. Да не филозофирам много, али јасно је да када се обогаље и осиромаше најкреативнији припадници друштва, они којима је основно занимање култура, онда се директно обогаљи и само друштво. Ово важи за свако друштво у сваком времену. А Србија је баш ономад решила да сруши права аутора. Као, ма култура је извикани елитизам. Није то за народ који зна шта хоће и уме да се провесели кô нико. Али и народ који је, на интернету, овако описала једна Београђанка када су је питали зашто се досељени Руси нерадо друже с Београђанима: „Па ко би се дружио с људима који се деру док причају, пљују где стигну, бацају смеће наоколо, млате жене, гледају имбецилне програме и стално говоре брате.”
А све је почело тако што је титлован „Вук Караџић”, укинуто ауторско право, а слободни уметници придављени драконским порезима. Па онда није чудо што су пирати с Кариба мала деца за пирате с Балкана. Јер и ти карипски су, хиљаду пута, па и више – пиратизовани. У Србији.
