U svetlosti sećanja
Umeo je Dragoslav da navali na čoveka i da ga počasti krupnim rečima od kojih uši bride. A znao je da bude plemenit i galantan: širokog srca i ruke. Znao je da kori i hvali istovremeno
„Čovek ti je”, kaže Petrija Đorđević s početka romana Petrijin venac Dragoslava Mihailovića, „taka živina – sve zaboravlja”, i jetko, rezonerski, dodaje u komentaru potom: „Taka ti je to strvina. Voli da živi, živina.”
Evo, prođe godina od piščeve smrti. Još jedna godina obeležena metežom, komešanjem i našim dugim traženjem izlaza iz istorijskih, političkih i egzistencijalnih posrnuća i tamnina. Život se, nužno i neminovno, nastavlja i, u neznan noseći sve ljudsko, ostavlja samo slike i uspomene. Senke minulih događaja i slike dragih i velikih ljudi koje pamtimo kroz njihove reči i dela. Pamćenje je drugo ime za kulturu. A kulturno nasleđe je, čini se, ono najveće i najvažnije što imamo. Po čemu se prepoznajemo i razumemo. U tom dugom nizu književno delo Dragoslava Mihailovića odavno zauzima značajno i važno mesto. Ono je obeležilo drugu polovinu minulog veka čije je velike promene i lomove tematski aktiviralo i, zalazeći u novi, u njemu punovažnim prisustvom dovršilo prethodni logorski vek.
Iskustvom tragičnog stradanja obeležena, novija nacionalna istorija našla je u Mihailovićevim knjigama važno tematsko uporište. U najostvarenijim pripovetkama i romanima, u voluminoznim likovima, označila je i predstavila čoveka našeg mentaliteta, tla i jezika, kako pati i strada i kroz stradanje se odupire nevolji i zlu, i tako nadrasta vreme. A zlo koje zaposeda čoveka dolazi iz istorije, života i ideologije, kao izraz dubokih antropoloških poriva i želje za dominacijom i apsolutnim posedom moći.
U tako oblikovanom svetu u kome bez naročite zasluge i volje biva zatečen marginalizovani pojedinac, najtipičniji Mihailovićev književni junak, pokazuje odlučnost u otporu, energičnost i upornost u trajanju i trpljenju i saosećajnost prema drugom: toplu reč i human gest. Zbog toga se njegovi tragički junaci pamte kao veliki iskušenici u sudaru s vremenom i istorijom koji, kao izabranici sudbine, ne pristaju na diktat okolnosti, nego pate i odupiru se. Kao kod Andrića: trpe zlo i čine zlo. Lome se i ispaštaju. A kroz patnju, još je Aristotel naučavao, tragički junak stiče univerzalna, tipska svojstva i postaje nama sličan. Gledali smo i još na život gledamo očima Ljube Sretenovića, Petrije Đorđević, Žike Kurjaka, Jove Veselinovića, Svete Petronijevića i drugih Mihailovićevih književnih junaka. Oni su naša trajna uspomena, antropološka konstanta, psihološko-mentalitetski obrazac, (pra)lik i duhovni posed. Njihov tvorac je najveći pisac našeg vremena (i mog veka).
Stvaralac od nerva i formata
Poznavali smo se, viđali, putovali i drugovali. U razgovorima često sudarali i nadgornjavali. Nisam se dao, a nije lako bilo. Umeo je Dragoslav da navali na čoveka i da ga počasti krupnim rečima od kojih uši bride. A znao je da bude plemenit i galantan: širokog srca i ruke. Zlo koje je u mladosti preživeo i ljudskost i dobrota koju je osetio trajno su ga oblikovali kao spoj krajnosti. Znao je da kori i hvali istovremeno. Da bude mušičav, osoran i grub, ali i duševan i blag. Zapitan, zabrinut i meka srca. Koga je prihvatio i zavoleo taj je bio nagrađen prijateljskom naklonošću i vernošću. Znao je da kaže kako je neko „sladak čovek”. To je bilo dovoljno da ga izdvoji i preporuči. Sa Dragoslavom sati i dani nisu bili prazni i pusti.
Pamtim ga kao čoveka okrenutog svetlim stranama, radostima života, kojima se bez velikih gestova i poze radosno predavao. Radoznalog posmatrača i zainteresovanog učesnika. Strasnika u žučnoj priči, polemičara bez zadrške i oponenta bez zle namere. Istupao je s pravom koje mu je dala njegova biografija: iskustvo i delo. Nastojao je da ukaže na greške, da poduči i usmeri. Valjalo je strpljivo vrebati čas za svoju reč. Do nje se, s njim, nije uvek lako dolazilo. Ali ga znam i kao velikog radnika na tekstu. Majstora priče, koji je znao težinu iskušenja i „vrednost ljubavi”. Kao što je znao da prepozna čas u kome je nešto okončano, gotovo.
Bio je stvaralac od nerva i formata. Njegov je književni realizam imao višestruku osnovu i opravdanje, a njegovo životno pripovedanje odmah je uzimalo čitaoca i on mu se sa žudnjom i poverenjem vraćao. Nemamo danas takvog pisca i nećemo ga, sva je prilika, zadugo ni imati. On jeste književni svedok vremena i graničnik u njemu. I po njemu će se jedno doba prepoznavati i pamtiti.
Duh u delima velikih stvaralaca ume na nadiđe banalnost suđenog časa i muku trajanja i da prinosom smisla i lepote utisne trajni pečat u vremenu. U Mihailovićevom slučaju tako je bilo, tako jeste i tako će biti.
Petrija, nekanonizovana svetica
On je nas razumeo, a jesmo li mi, dovoljno i dobro, znali i razumeli njega? „Ne zna čovek mlogo o čoveku”, kazivala je njegova Petrija – nekanonizovana svetica naše književne vere. On je nas delom obavezao i zadužio. Hoćemo li se mi njemu dostojno odužiti? Sećamo li ga se i pominjemo, čitamo li mu i tumačimo knjige? Prepoznajemo li i pamtimo šta je u njima značajno, važno i vredno, ili se svemu predajemo površno i malodušno, bez vere i nade? Bez vitalističkog optimizma i kulturnog patriotizma? Hoćemo li mi pretrajati u vremenu i pronaći svoj izgubljeni oslonac? Hoćemo li doći do svog pravog lika?
Neuka Petrija je u zakutku sveta, u gluvilu, sirotinji i samoći, znala da se bez patosa treba vratiti i posvetiti bliskima i bližnjima. Da ih ne treba ostaviti i zaboraviti, pa makar to bile kokoške i mačke. Ona je kusala so života. Nije postavljala velika pitanja i nije se vajkala ni gordila pred svetom. Živela je svoj rođenjem i nasleđem dosuđeni život, posvećivala mu se bez računa i ostatka. Stajala je sučelice sudbini i svemu stoički bila naredna. Bez melodramskog propitivanja i odstupanja. Znala je to ona. Spoznao je to i kazao nam njen tvorac, a trebalo bi da to znamo i tako živimo i mi kojima je danas daleko svako pomišljanje na strpljenje i trpljenje. Na predan rad i stišano umovanje i trajanje. Na život kakav treba i može da bude, ako poštujemo i ako pamtimo velike pretke i starinski red. Jer, kroz kulturno i etičko pamćenje i naš se život uspravlja i na dobro menja. Rastanci nisu zanavek. Svi ćemo jednom (za)jedno biti. Dok verujemo, dok volimo i dok čitamo.
„Tako te život od mlogi dobri ljudi rastavi da se više nikad na ovaj svet snji ne sastaviš. I ostaje ti samo da se nadaš da ćeš jedanput možda u ovaj drugi tvoj život da i vidiš i da ćeš makar tad da mogadneš da im kažeš onu reč što si im nekad spremila. Ovako, ovde, ona će nekako da ti izmakne.” Tako je govorila Petrija u svom veku i vencu.
Razviđujući svet(l)ost sećanja, u svojoj pometenosti i sumoru, njenog se tvorca, s malo sete, nešto ponosa i vere, pominjući ga i slaveći o zadušnicama, evo, setih i ja. Jer, dug se i pošta velikim precima, herojima kulture, vraćati i davati moraju. Ako prepoznajemo autentične vrednosti i ako želimo da dostojno trajemo.
