У светлости сећања
Умео је Драгослав да навали на човека и да га почасти крупним речима од којих уши бриде. А знао је да буде племенит и галантан: широког срца и руке. Знао је да кори и хвали истовремено
„Човек ти је”, каже Петрија Ђорђевић с почетка романа Петријин венац Драгослава Михаиловића, „така живина – све заборавља”, и јетко, резонерски, додаје у коментару потом: „Така ти је то стрвина. Воли да живи, живина.”
Ево, прође година од пишчеве смрти. Још једна година обележена метежом, комешањем и нашим дугим тражењем излаза из историјских, политичких и егзистенцијалних посрнућа и тамнина. Живот се, нужно и неминовно, наставља и, у незнан носећи све људско, оставља само слике и успомене. Сенке минулих догађаја и слике драгих и великих људи које памтимо кроз њихове речи и дела. Памћење је друго име за културу. А културно наслеђе је, чини се, оно највеће и најважније што имамо. По чему се препознајемо и разумемо. У том дугом низу књижевно дело Драгослава Михаиловића одавно заузима значајно и важно место. Оно је обележило другу половину минулог века чије је велике промене и ломове тематски активирало и, залазећи у нови, у њему пуноважним присуством довршило претходни логорски век.
Искуством трагичног страдања обележена, новија национална историја нашла је у Михаиловићевим књигама важно тематско упориште. У најостваренијим приповеткама и романима, у волуминозним ликовима, означила је и представила човека нашег менталитета, тла и језика, како пати и страда и кроз страдање се одупире невољи и злу, и тако надраста време. А зло које запоседа човека долази из историје, живота и идеологије, као израз дубоких антрополошких порива и жеље за доминацијом и апсолутним поседом моћи.
У тако обликованом свету у коме без нарочите заслуге и воље бива затечен маргинализовани појединац, најтипичнији Михаиловићев књижевни јунак, показује одлучност у отпору, енергичност и упорност у трајању и трпљењу и саосећајност према другом: топлу реч и хуман гест. Због тога се његови трагички јунаци памте као велики искушеници у судару с временом и историјом који, као изабраници судбине, не пристају на диктат околности, него пате и одупиру се. Као код Андрића: трпе зло и чине зло. Ломе се и испаштају. А кроз патњу, још је Аристотел научавао, трагички јунак стиче универзална, типска својства и постаје нама сличан. Гледали смо и још на живот гледамо очима Љубе Сретеновића, Петрије Ђорђевић, Жике Курјака, Јове Веселиновића, Свете Петронијевића и других Михаиловићевих књижевних јунака. Они су наша трајна успомена, антрополошка константа, психолошко-менталитетски образац, (пра)лик и духовни посед. Њихов творац је највећи писац нашег времена (и мог века).
Стваралац од нерва и формата
Познавали смо се, виђали, путовали и друговали. У разговорима често сударали и надгорњавали. Нисам се дао, а није лако било. Умео је Драгослав да навали на човека и да га почасти крупним речима од којих уши бриде. А знао је да буде племенит и галантан: широког срца и руке. Зло које је у младости преживео и људскост и доброта коју је осетио трајно су га обликовали као спој крајности. Знао је да кори и хвали истовремено. Да буде мушичав, осоран и груб, али и душеван и благ. Запитан, забринут и мека срца. Кога је прихватио и заволео тај је био награђен пријатељском наклоношћу и верношћу. Знао је да каже како је неко „сладак човек”. То је било довољно да га издвоји и препоручи. Са Драгославом сати и дани нису били празни и пусти.
Памтим га као човека окренутог светлим странама, радостима живота, којима се без великих гестова и позе радосно предавао. Радозналог посматрача и заинтересованог учесника. Страсника у жучној причи, полемичара без задршке и опонента без зле намере. Иступао је с правом које му је дала његова биографија: искуство и дело. Настојао је да укаже на грешке, да подучи и усмери. Ваљало је стрпљиво вребати час за своју реч. До ње се, с њим, није увек лако долазило. Али га знам и као великог радника на тексту. Мајстора приче, који је знао тежину искушења и „вредност љубави”. Као што је знао да препозна час у коме је нешто окончано, готово.
Био је стваралац од нерва и формата. Његов је књижевни реализам имао вишеструку основу и оправдање, а његово животно приповедање одмах је узимало читаоца и он му се са жудњом и поверењем враћао. Немамо данас таквог писца и нећемо га, сва је прилика, задуго ни имати. Он јесте књижевни сведок времена и граничник у њему. И по њему ће се једно доба препознавати и памтити.
Дух у делима великих стваралаца уме на надиђе баналност суђеног часа и муку трајања и да приносом смисла и лепоте утисне трајни печат у времену. У Михаиловићевом случају тако је било, тако јесте и тако ће бити.
Петрија, неканонизована светица
Он је нас разумео, а јесмо ли ми, довољно и добро, знали и разумели њега? „Не зна човек млого о човеку”, казивала је његова Петрија – неканонизована светица наше књижевне вере. Он је нас делом обавезао и задужио. Хоћемо ли се ми њему достојно одужити? Сећамо ли га се и помињемо, читамо ли му и тумачимо књиге? Препознајемо ли и памтимо шта је у њима значајно, важно и вредно, или се свему предајемо површно и малодушно, без вере и наде? Без виталистичког оптимизма и културног патриотизма? Хоћемо ли ми претрајати у времену и пронаћи свој изгубљени ослонац? Хоћемо ли доћи до свог правог лика?
Неука Петрија је у закутку света, у глувилу, сиротињи и самоћи, знала да се без патоса треба вратити и посветити блискима и ближњима. Да их не треба оставити и заборавити, па макар то биле кокошке и мачке. Она је кусала со живота. Није постављала велика питања и није се вајкала ни гордила пред светом. Живела је свој рођењем и наслеђем досуђени живот, посвећивала му се без рачуна и остатка. Стајала је сучелице судбини и свему стоички била наредна. Без мелодрамског пропитивања и одступања. Знала је то она. Спознао је то и казао нам њен творац, а требало би да то знамо и тако живимо и ми којима је данас далеко свако помишљање на стрпљење и трпљење. На предан рад и стишано умовање и трајање. На живот какав треба и може да буде, ако поштујемо и ако памтимо велике претке и старински ред. Јер, кроз културно и етичко памћење и наш се живот усправља и на добро мења. Растанци нису занавек. Сви ћемо једном (за)једно бити. Док верујемо, док волимо и док читамо.
„Тако те живот од млоги добри људи растави да се више никад на овај свет сњи не саставиш. И остаје ти само да се надаш да ћеш једанпут можда у овај други твој живот да и видиш и да ћеш макар тад да могаднеш да им кажеш ону реч што си им некад спремила. Овако, овде, она ће некако да ти измакне.” Тако је говорила Петрија у свом веку и венцу.
Развиђујући свет(л)ост сећања, у својој пометености и сумору, њеног се творца, с мало сете, нешто поноса и вере, помињући га и славећи о задушницама, ево, сетих и ја. Јер, дуг се и пошта великим прецима, херојима културе, враћати и давати морају. Ако препознајемо аутентичне вредности и ако желимо да достојно трајемо.
