Mala Sova u plavim mokasinama

 Tokom poslednjih meseci učestali su protesti poljoprivrednika širom Evrope. Ako smo i mislili da je loš odnos prema domaćim proizvođačima hrane problem samo naše posustale i nedomaćinske privrede, sada je postalo jasno da se radi o pojavi širih razmera. Skrajnutost i zanemarivanje ovih potencijalno važnih poluga nacionalnih ekonomija svedoči, međutim, ne samo o globalnoj geopolitičkoj krizi već i o dugotrajnom istorijskom procesu tokom kojeg je potpuno obezvređen rad na zemlji, kao i celokupan život na selu. Naziv „seljak” dobio je pogrdno značenje, a mnogima je verovatno poznata parola iz naše ne tako davne socijalističke prošlosti: Uči, sine, da ne kopaš! Ishod je naravno paradoksalan i često deluje kao nekakav demonski podsmeh civilizacijskom jadu: dok se u etnografskim muzejima klanjamo „čistoti” i „svetosti” tradicija koje su stvorili upravo ratari i stočari, biramo da živimo u svetu u kojem uskoro niko neće proizvoditi domaći sir, jaja, mleko, meso. Zapravo, proizvodnje će biti, ali ne za obične smrtnike. Natprosečni potrošač (jer ljudi se dele na osnovu toga koliko mogu da potroše) prikloniće se ideologiji zdrave hrane i za velike će pare u specijalizovanim prodavnicama nabavljati proizvode sa organskom oznakom. Oni s plićim džepom kupovaće jeftinu robu sumnjivog porekla, kvaliteta i roka trajanja u velikim supermarketima. Urbana je legenda da se pilići koji se prodaju u ovakvim prodavnicama uzgajaju bez glave, a nedavno sam čula priču o nekom momku koji je jeo samo piletinu, pa su počele da mu bujaju grudi. Lekari su utvrdili da je to posledica prisustva hormona u hrani za živinu, a ovaj je, ne želeći da rizikuje šta će mu se desiti sa ostalim ekstremitetima, radikalno promenio način života. Najpre je postao vegan, a pošto ga ni to nije umirilo, otputovao je u neku duhovnu oazu istočnjačkog tipa. Posle nekog vremena je prijateljima poslao fotografiju. Na njoj – on, go do pojasa, sedi prekrštenih nogu na nekakvoj steni. Dugačka kosa mu pokriva ramena, a u ruci drži polupojedenu bananu. Zadovoljni osmeh otkriva da je u međuvremenu ostao bez većine zuba. Sise su mu se vratile u normalu. Zlo i naopako!

Ništa se ne baca

Kako je do svega ovoga došlo poznata je priča. Kod nas je za vreme socijalizma nezapamćeno brza i uspešna industrijalizacija dovela do nezapamćeno intenzivnih demografskih promena. Fabrike koje su podizane u ruralnim oblastima uzdrmale su svakodnevno funkcionisanje seoskih porodica. Da bi došao do gotovog novca, deo ukućana je odlazio na posao u obližnje gradove. Što zbog školovanja dece, što zbog ideje (temeljno potpomognute socijalističkom propagandom) da je život u gradu lakši od onog u selu, seosko stanovništvo se lagano premeštalo u urbane centre. „Projekat” planiranja porodice i kontrole rađanja dodatno je desetkovao populaciju, pa su na kraju u selima trajno ostali da žive samo predstavnici najstarijih generacija. Osim toga, najveći deo ruralnih oblasti Srbije danas izgleda kao da ih je i Bog zaboravio. Problemi sa snabdevanjem strujom i vodom, loši ili nepostojeći putevi. Škole, domovi zdravlja, apoteke nalaze se, po pravilu, u obližnjim gradovima, do kojih najčešće ne postoji redovan javni prevoz. Uprkos tome, porodična bašta i voćnjak još uvek predstavljaju važnu pomoć onom delu porodice koji više ne živi u selu. Donedavno je porodična ekonomija podrazumevala i držanje stoke, te proizvodnju mleka, sira i mesa, ali je, barem u šumadijskom selu, u kojem sam i sama pronašla sklonište od blagodati savremene civilizacije, većina domaćinstava odustala od stočarstva. Kažu da im se ne isplati – ima malo radnih ruku, a mnogo posla.

Međutim, kao svojevremeno sankcije i ekonomska kriza devedesetih godina 20. veka, tako nas je i nedavna pandemija podsetila na činjenicu da mleko i jaja ne rastu na rafovima prodavnica. Suštinska krhkost sistema snabdevanja gradova, te potpuna zavisnost od hirova i interesa onih koji upravljaju globalnom ekonomijom, kod nekih je pojačala anksioznost i depresiju, a kod nekih probudila sećanje na izvangradske predele – na izdašne oranice Srbije koje strpljivo čekaju da nam podare svoje plodove. Naravno, brzo smo uvideli da do plodova nije lako doći. Potrebno je mnogo rada, strpljenja i posvećenost. Iznad svega, potrebna je spoznaja o suštinskom smislu ovog posla. Ali dobro. Učimo polako. Kod nas se smenjuju revnost i odustajanje, komformizam i potreba za lenjivim odmorom i užitak u neprskanom, malo kvrgavom, ali preslatkom paradajzu koji ujutru uberemo iz, još uvek, neuredne bašte. Jedna od stvari koju smo uočili jeste činjenica da se u selu ništa ne baca – ni papir, ni stara krpa, ni zarđali ekser, ni probušena kanta. Sve može nečemu da posluži. Ovo je verovatno ostatak iz vremena kada nije postojala masovna proizvodnja jeftine robe kratkog roka trajanja. S obzirom na to da je moć kupovine u međuvremenu ipak porasla, a da ni seljaci nisu pošteđeni nemilosrdne potrošačke propagande, došlo je i ovde do gomilanja nepotrebnih stvari, posebno garderobe. Iako im je potrebno, kao i do sada, par odela: radno i paradno, za svadbe i za sahrane, ljudi na selu danas imaju mnogo više od toga.

Očajni komšija

I tako, jednog jutra, u svom uobičajenom obilasku zaseoka, komšija je svratio i do naše verande na čašicu razgovora. Inače vedar i neposredan, delovao je nekako zabrinuto i nesigurno. Primetili smo da na nogama, umesto uobičajenih gumenih opanaka, ima lepe, gotovo nove plave mokasine, iz kojih su, nekako nezgrapno kipele debele, bele vunene čarape.

– U, bre, komšija, što si elegantan! – bio je to kompliment, ali i pitanje.

Kao da mu je laknulo što smo mi načeli „bolnu” temu, odgovorio je kao iz topa:

– Ma, pusti! Došla jutros deca i zapalili sve što je stajalo u ormanima. Kažu – ništa ne nosite! Ništa vam od toga ne treba! Samo skupljate moljce! Jedva sam ove cipele spasao.

Tog dana je gazio kô po jajima, pazeći da se ne isprlja, ali je već sutra ponovo bio u svojoj standardnoj obući. Plave mokasine je ostavio da mu budu pri ruci, a mi smo obećali da ćemo motriti na seoski put i obavestiti ga kada vidimo da mu dolazi „kontrola”.

Inače, taj naš komšija je od onih što znaju i gde đavo spava. Kada ko ustaje i leže, gde je čija međa i šuma, kojim putem prolazi divljač, kako se zmije hvataju golim rukama. Zbog toga ga zovu Mala Sova, a moja deca ga smatraju poglavicom i potpuno su njime opčinjeni. Prate ga po ceo dan i žele da mu u svemu pomažu.

Gledajući sve to, pomislim, možda bi tu ipak nešto moglo da se uradi. Možda bi mi etnolozi mogli da vratimo svoj dug selu. Ipak se u korenima naše discipline nalazi proučavanje seoskih društava. Ne kažem da moramo svi da ih ponovo proučavamo, ali bismo, u saradnji sa obrazovnim i drugim relevantnim institucijama, mogli da pokušamo da, u vidu nekakvih letnjih kampova, dovučemo u seoska domaćinstva decu iz gradova, da ih odvojimo od telefona, kockarnica i splavova. Selo bi tako dobilo pomoć u sezonskim poslovima, a deca bi dobila saznanje da je moguć i da je lep i neki drugačiji život od onoga na koji su navikli.