Poštar Rade
Osetila sam se kao da živim u onom dobrom starom vremenu iz TV serija poput „Boljeg života”, onda kada se, kao i kad sam sama bila mala, u komšiluku zajmila šoljica šećera ili zejtina
Po ko zna koji put u životu menjam adresu. Pored redovnih administrativnih peripetija, promene podataka u dokumentima, u udruženju, promene parking-zone i ostalog, uvek ostanu neki repovi na koje niste računali. Na primer – činjenica da vam pošta neko vreme neće stizati na novu adresu, dok se planete ne poklope i sve legne na svoje. Pa tako, posle velikog broja vraćenih pošiljki, izgubljenih pisama, knjiga koje nikada nisu dospele u moje ruke – uvidim, prošlo je već pola godine kako ne mogu da primim poštu. Kada god odem u nadležnu, da kažem precizno, ekspozituru, šalterske službenice govore kako ne znaju o čemu je reč. Trenutak kada odlučujem da uzmem stvar u svoje ruke, kao pravi prokrastinator –onda je kada za to dođe „zadnje vreme”. Naime, ganja me poreska, neko rešenje je vraćeno, prete kamatama. Ovaj put odlazim u poštu rešena da stanem na crtu vasioni i da se ne maknem sa šaltera dok ne doznam o čemu je reč. Službenica, naravno, usred gužve nije rada da se bavi mojim problemom, ali ne posustajem. Uz vidno (i čujno) negodovanje ostatka naroda koji iza mene čeka, držim se oberučke za pult i govorim da neću otići dok mi ne kažu zašto izvesno rešenje nije u mom sandučetu. Službenica ponovo „pali sistem”, to mitsko biće državnih institucija, glasno udara po tastaturi, gleda, udubljuje se, pa se odmiče, i tako nekoliko puta na smenu. Napokon izgovara: „Ne postoji adresa.”
Stresem se u sekundi, budući da sam izvesni broj puta imala problem s fiktivnim adresama i prekršajima raznih vrsta i pomislim da sam ponovo u nekom zakonskom zapećku, a da to i ne znam. Međutim, nije o tome reč, kaže službenica: „Ne piše fiktivna adresa, već da ne postoji.” Pitam šta to znači, pošto sasvim sigurno ulica i broj na kojem živim postoje u katastru, i ne samo u katastru već na toj adresi zaista ležem i ustajem svakog dana. Već pri kraju njenog strpljenja, a i mog, i svih drugih prisutnih, ona kaže: „Najbolje da se čujete s Radetom!” Govorim da ne znam ko je Rade, a ona sleže ramenima, razočarano: „Pa poštar Rade!” Odlazi iza paravana i posle nekoliko sekundi se vraća, držeći papirić jedne od onih firmi koje su odavno u stečaju, čiji su reklamni blokčići još uvek ostali da se vuku po državnim ustanovama. Na papiriću je broj telefona i posle povlake piše – Rade. Sklanjam se sa strane i pozivam broj, a s druge strane radosno se Rade javlja: „Halooo?” Nakon predstavljanja, Rade menja ton, zauzima blago uvređen stav. Pitam zašto moja pošta već mesecima ne stiže na adresu, na šta poštar Rade odgovara: „Gospođo, pa kako da stiže kada ja Vas ne poznajem?” Nisam sasvim sigurna na šta poštar Rade misli, pa i ja menjam ton. Pitam da li sam ja stranka Pošte Srbije ili stranka Radeta Poštarića, međutim, Radetu ta opaska nije duhovita. „Ja u rejonu četiri radim trideset i pet godina, i ja svakog svog klijenta znam! Ako biste da primate poštu, morali bismo prvo da se upoznamo.” Pitam uzrujano Radeta kako je tačno mislio da uopšte dođem do njega, nabavim njegov broj, ili na bilo koji način znam za tu delikatnu proceduru, da ukucam na internetu „Rade poštar“? On staloženo odgovara kako svi znaju da u rejonu četiri stvari tako funkcionišu. Rade ne miče. Spuštam loptu jer vidim da je Rade nepobediv i zakazujem randevu, očekujući nekog baksuza, kradljivca vremena, mislim kako možda želi mito, možda treba da kupim čokoladu i dvesta grama kafe ili unuče Vinjaka. Dogovaramo mesto sastanka i nervozno čekam u kolima. Tačno u zakazano vreme, ne znam kako me prepoznavši, ispred moje šoferšajbne iskače veselo lice starijeg čoveka koji komotno može da honorarno radi krajem godine kao Deda Mraz. Mio, topao lik, vidno dobronameran. Ubacuje mi rešenje iz poreske kroz poluotvoren prozor, pruža ruku, brzo se predstavi i ide dalje. Žuri, kaže. „Vidite da je sve lakše kada se znamo!” Čokolada i kafa ostaju kraj mene na suvozačevom sedištu. Rade, ispostavlja se, zaista nije želeo ništa negoli da ispoštuje svoj princip i da upozna novog stanara svog kvarta. Kada si u rejonu četiri, ponašaj se kao u rejonu četiri. Osetila sam se kao da živim u onom dobrom starom vremenu iz TV serija poput „Boljeg života”, onda kada su, kao kad sam bila mala, komšije jedne drugima zajmile šoljicu šećera ili zejtina. Ubrzo potom, krajem meseca, sedim u jednom priobalnom kafiću u Herceg Novom, osam je ujutru. Nema nigde nikoga. Za stolom do mene je, biće lako da se pogodi – poštar. Suvonjav i pospan, kao vrba, čeka da konobar sedne s njim da ima s kime da prozbori koju. Dotle gleda u more i ne trepće, na dnu tamnih upalih očnih duplji jarko plavo svetle njegove oči. Govori kako je umoran, jutros je morao da porani s isporukom pošiljaka jer je juče doživeo fijasko. Kaže, slabo je spavao, pa je pri samom početku smene odlučio da ipak malo „dospava” u parku Boke. Međutim, zaspao je tvrđim snom nego što je planirao, miris glicenije ga je omamio i prespavao je skoro celu smenu. Kada se trgnuo, video je da ima još nepunih sat vremena da isporuči sve pošiljke. Međutim, ni to nije mogao jer, kako govori, cela uniforma mu je bila ulepljena smolom borovine. Nije mogao tako pred narod, pa je otišao kući i produžio dremku. Ko ima srca da mu na tome zameri, taj nije čovek, kao i onaj ko nema razumevanja za poštara Radeta. Ispostavlja se, gajim veliku saosećajnost i blagonaklonost prema starim poštarima, oni su još jedna vrsta kojoj preti izumiranje.
