Поштар Раде
Осетила сам се као да живим у оном добром старом времену из ТВ серија попут „Бољег живота”, онда када се, као и кад сам сама била мaла, у комшилуку зајмила шољица шећера или зејтина
По ко зна који пут у животу мењам адресу. Поред редовних административних перипетија, промене података у документима, у удружењу, промене паркинг-зоне и осталог, увек остану неки репови на које нисте рачунали. На пример – чињеница да вам пошта неко време неће стизати на нову адресу, док се планете не поклопе и све легне на своје. Па тако, после великог броја враћених пошиљки, изгубљених писама, књига које никада нису доспеле у моје руке – увидим, прошло је већ пола године како не могу да примим пошту. Када год одем у надлежну, да кажем прецизно, експозитуру, шалтерске службенице говоре како не знају о чему је реч. Тренутак када одлучујем да узмем ствар у своје руке, као прави прокрастинатор –онда је када за то дође „задње време”. Наиме, гања ме пореска, неко решење је враћено, прете каматама. Овај пут одлазим у пошту решена да станем на црту васиони и да се не макнем са шалтера док не дознам о чему је реч. Службеница, наравно, усред гужве није рада да се бави мојим проблемом, али не посустајем. Уз видно (и чујно) негодовање остатка народа који иза мене чека, држим се оберучке за пулт и говорим да нећу отићи док ми не кажу зашто извесно решење није у мом сандучету. Службеница поново „пали систем”, то митско биће државних институција, гласно удара по тастатури, гледа, удубљује се, па се одмиче, и тако неколико пута на смену. Напокон изговара: „Не постоји адреса.”
Стресем се у секунди, будући да сам извесни број пута имала проблем с фиктивним адресама и прекршајима разних врста и помислим да сам поново у неком законском запећку, а да то и не знам. Међутим, није о томе реч, каже службеница: „Не пише фиктивна адреса, већ да не постоји.” Питам шта то значи, пошто сасвим сигурно улица и број на којем живим постоје у катастру, и не само у катастру већ на тој адреси заиста лежем и устајем сваког дана. Већ при крају њеног стрпљења, а и мог, и свих других присутних, она каже: „Најбоље да се чујете с Радетом!” Говорим да не знам ко је Раде, а она слеже раменима, разочарано: „Па поштар Раде!” Одлази иза паравана и после неколико секунди се враћа, држећи папирић једне од оних фирми које су одавно у стечају, чији су рекламни блокчићи још увек остали да се вуку по државним установама. На папирићу је број телефона и после повлаке пише – Раде. Склањам се са стране и позивам број, а с друге стране радосно се Раде јавља: „Халооо?” Након представљања, Раде мења тон, заузима благо увређен став. Питам зашто моја пошта већ месецима не стиже на адресу, на шта поштар Раде одговара: „Госпођо, па како да стиже када ја Вас не познајем?” Нисам сасвим сигурна на шта поштар Раде мисли, па и ја мењам тон. Питам да ли сам ја странка Поште Србије или странка Радета Поштарића, међутим, Радету та опаска није духовита. „Ја у рејону четири радим тридесет и пет година, и ја сваког свог клијента знам! Ако бисте да примате пошту, морали бисмо прво да се упознамо.” Питам узрујано Радета како је тачно мислио да уопште дођем до њега, набавим његов број, или на било који начин знам за ту деликатну процедуру, да укуцам на интернету „Раде поштар“? Он сталожено одговара како сви знају да у рејону четири ствари тако функционишу. Раде не миче. Спуштам лопту јер видим да је Раде непобедив и заказујем рандеву, очекујући неког баксуза, крадљивца времена, мислим како можда жели мито, можда треба да купим чоколаду и двеста грама кафе или унуче Вињака. Договарамо место састанка и нервозно чекам у колима. Тачно у заказано време, не знам како ме препознавши, испред моје шофершајбне искаче весело лице старијег човека који комотно може да хонорарно ради крајем године као Деда Мраз. Мио, топао лик, видно добронамеран. Убацује ми решење из пореске кроз полуотворен прозор, пружа руку, брзо се представи и иде даље. Жури, каже. „Видите да је све лакше када се знамо!” Чоколада и кафа остају крај мене на сувозачевом седишту. Раде, испоставља се, заиста није желео ништа неголи да испоштује свој принцип и да упозна новог станара свог кварта. Када си у рејону четири, понашај се као у рејону четири. Осетила сам се као да живим у оном добром старом времену из ТВ серија попут „Бољег живота”, онда када су, као кад сам била мала, комшије једне другима зајмиле шољицу шећера или зејтина. Убрзо потом, крајем месеца, седим у једном приобалном кафићу у Херцег Новом, осам је ујутру. Нема нигде никога. За столом до мене је, биће лако да се погоди – поштар. Сувоњав и поспан, као врба, чека да конобар седне с њим да има с киме да прозбори коју. Дотле гледа у море и не трепће, на дну тамних упалих очних дупљи јарко плаво светле његове очи. Говори како је уморан, јутрос је морао да порани с испоруком пошиљака јер је јуче доживео фијаско. Каже, слабо је спавао, па је при самом почетку смене одлучио да ипак мало „доспава” у парку Боке. Међутим, заспао је тврђим сном него што је планирао, мирис глиценије га је омамио и преспавао је скоро целу смену. Када се тргнуо, видео је да има још непуних сат времена да испоручи све пошиљке. Међутим, ни то није могао јер, како говори, цела униформа му је била улепљена смолом боровине. Није могао тако пред народ, па је отишао кући и продужио дремку. Ко има срца да му на томе замери, тај није човек, као и онај ко нема разумевања за поштара Радета. Испоставља се, гајим велику саосећајност и благонаклоност према старим поштарима, они су још једна врста којој прети изумирање.
