Nada u vakcinu protiv raka
RNK jeste u senci superstara DNK, ali polako izlazi iz te senke, naročito u kontekstu vakcine protiv kovida 19 i najavljenih mogućnosti u lečenju raka
Drugog oktobra 2023. godine proglašeno je da Nobelova nagrada za medicinu ili fiziologiju ide u ruke američko-mađarskoj biohemičarki Katalin Kariko i njenom saradniku i kolegi Dru Vajsmanu, jer su postavili temelje tehnologiji vakcine na bazi ribonukleinske kiseline (mRNK) kojom je od kovida 19 spaseno stotine miliona života ljudi. Međutim, malo ko se seća da je gospođa Kariko i 2022. godine bila na korak do Nobelove nagrade na račun mRNK, ali je s jednim glasom više nagradu dobio finski biolog i genomičar Svante Pebo, koji radi u Institutu „Maks Plank” u Lajpcigu (Nemačka).
Težak lični i istraživački put u laboratorijama Univerziteta Pensilvanija u američkoj saveznoj državi Filadelfiji gospođa Kariko je opisala u autobiografskoj knjizi Probijanje: moj život u nauci (Breaking Through: Ma life in science, Penguin Random House, 2023), u kojoj govori o prljavim postupcima njenih američkih kolega, koji su je zanemarivali i potcenjivali decenijama, pogotovu onih iz užeg sastava na njenom radnom mestu u univerzitetskoj biohemijskoj laboratoriji. Problem je bio u navikama i laboratorijskoj radnoj kulturi. Njena priča je klasična, u žanru uspeha onih od kojih se uspeh ne očekuje i na čijoj strani nikoga nema, Katalin Kariko prošla je kroz decenijski pakao diskriminacije i popela se na Olimp, gde joj je mesto.
Čudesna supstanca
Početak života na Zemlji nastao je zahvaljujući sposobnosti mRNK da međusobno povezuje kratke lance aminokiselina u peptide, čime nastaju proteini i njihove kombinacije, što je put do hemije života. Svakodnevica i zdravlje u normalnom životu zavise od miliona molekula proteina i od doskora retko pominjane „glasničke” ribonukleinske kiseline, označene kao mRNK, koja iz gena smeštenih u molekulu DNK, prenosi do svake od triliona ćelija u telu informaciju, tj. recept po kome će se u ćelijama napraviti potreban protein. Stoga u akronimu za ribonukleinsku kiselinu (mRNK) stoji prefiks m umesto reči messanger, eng. glasnik, prenosilac poruka. Proteini su čista hemija, život, disanje, metabolizam i ponašanje, što biolozi nazivaju fenotipom, dok mRNK nastaje u jedru kao derivat DNK koja predstavlja informaciju, određuje pol i omogućava razmnožavanje, što biolozi nazivaju genotipom. Proteini i DNK ne mogu opstati jedno bez drugoga i zato ih povezuje čudesna hemijska supstanca mRNK. U suštini, DNK pravi mRNK, ova pravi proteine, a proteini su život. RNK jeste u senci superstara DNK, ali polako izlazi iz te senke, naročito u kontekstu vakcine protiv kovida 19 i najavljenih mogućnosti u lečenju raka.
Niko nije savršen, pa ni nobelovci
Kad se razmišlja o laureatima velikih nagrada, pa i Nobelove, obično se ne računa da i oni, kao i obični ljudi, imaju svoje slabosti. Istorija i iskustvo govore nam da olimpske visine i ovenčanost slavom nisu uvek garant moralnosti, o čemu svedoči više primera. Frida Robshajt Robins ( 1893-1973) bavila se problemom lečenja perniciozne anemije (poremećaj krvi zbog nedostatka vitamina B12) zajedno sa Džordžom Viplom (1878–1976), koji je 1934. zbog značaja dobijenih rezultata sam dobio Nobelovu nagradu, ne pomenuvši tokom svoje svečane besede nijednom rečju doprinos koji je dala njegova saradnica. Ne može se reći da je to bilo nobl od jednog nobelovca.
Slična je priča o Lizi Majtner (1878–1968), koja je dvadesetih godina 19. veka, baveći se radijacijom na Hemijskom institutu u Berlinu, preživela sve moguće oblike diskriminacije: nije smela da prolazi kroz glavni ulaz instituta, već kroz vrata za čistačice i ljude za tehničko održavanje zgrade. Kako joj u institutu nije bilo dozvoljeno korišćenje toaleta, odlazila je kad zatreba u obližnji hotel. Svejedno, deset godina kasnije postala je direktor Centra za radijacionu fiziku i važna ličnost u svetu nauke. Ona je bila prva koja je shvatila da se jedro atoma može prepoloviti, pri čemu nastaje enormna količina energije, što je, u suštini, bilo praskozorje moderne fizike. Za to otkriće Nobelovu nagradu je 1944. dobio njen partner Oto Han (1879–1968), a ne ona. Za to se znalo, ali se nije smatralo nenormalnim.
Impulsivna Džoslin Bel, kojoj će u julu biti 81 godina, bavila se predano fundamentalnom fizikom i astronomijom, na svoju sreću otkrila je novu klasu zvezda nazvanu pulsarima. Otkriće je bilo tako važno da je donelo Nobelovu nagradu za fiziku 1974, ali ne tada 24-godišnjoj Džoslin, već njenom profesoru koji je „prepoznao značaj otkrića”. Džoslin se potom smesta udala i okrenula leđa radioastronomiji procenivši da se ne isplati raditi za druge ljude.
Žene koje su ipak dobile Nobelovu nagradu došle su do nje, poput Katalin Kariko, preko trnja. Barbara Maklintok (1902–1992), inicijator onoga što je nazvano revolucijom u genetici kukuruza, pričala je kako je na početku svog naučnog posla na Botaničkom odeljenju Univerziteta Mizuri bila pozvana kod rektora. Razgovor je bio kratak, ali sadržajan: saopšteno joj je da će u slučaju udaje biti otpuštena. Nju su kolege smatrali maničnom osobom jer nisu znale kako da čitaju njene prve mape kojima je genetička terra incognita polako pretvarana u poznato polje. Barbara Maklintok je za svoje naučne radove dobila „Nobela” 1983. u 81. godini. „Bila sam iznenađena. Jevreji, crnci i žene naviknuti su na diskriminaciju i ne očekuju mnogo”, pisala je kasnije ova nobelovka.
Ali sve to nije ništa u poređenju s podvalom dvojice danas slavnih ljudi koji su 1953. godine napravili najveće otkriće svih vremena u molekularnoj biologiji o kome uče đaci u osnovnim školama, a kasnije studiraju na univerzitetima. To otkriće bila je struktura dvostruke spirale dezoksidisane ribonukleinske kiseline DNK. Kao autori otkrića vode se Džejms Votson, danas u 96. godini, i Fransis Krik (1916–2004), a pored njih i jedan njihov kolega iz laboratorije, izvesni Moris Vilkins (1916–2004), koga više niko ne spominje. Za svu trojicu se zna da su došli na nečastan način do rendgenske kristalografije DNK koju je načinila njihova koleginica i saradnica, hemičarka i biofizičarka, Rozalinda Frenklin (1920–1958). Videvši snimke, shvatili su da je reč o epohalnom otkriću, na brzinu su, ne pitajući je, napisali članak na samo jednoj stranici papira, poslali ga 1953. uredniku časopisa Nejčer i na osnovu njega, zajedno s Morisom Vilkinsom, ali bez sirote Rozalinde, dobili su 1962. Nobelovu nagradu.
Katalin Kariko, nobelovka u drugom pokušaju, što se nikada ranije nije dogodilo, rođena je u mađarskom selu Solnok na Tisi, udaljenom tri-četiri sata vožnje od Beograda.
