Нада у вакцину против рака
РНК јесте у сенци суперстара ДНК, али полако излази из те сенке, нарочито у контексту вакцине против ковида 19 и најављених могућности у лечењу рака
Другог октобра 2023. године проглашено је да Нобелова награда за медицину или физиологију иде у руке америчко-мађарској биохемичарки Каталин Карико и њеном сараднику и колеги Дру Вајсману, јер су поставили темеље технологији вакцине на бази рибонуклеинске киселине (мРНК) којом је од ковида 19 спасено стотине милиона живота људи. Међутим, мало ко се сећа да је госпођа Карико и 2022. године била на корак до Нобелове награде на рачун мРНК, али је с једним гласом више награду добио фински биолог и геномичар Сванте Пебо, који ради у Институту „Макс Планк” у Лајпцигу (Немачка).
Тежак лични и истраживачки пут у лабораторијама Универзитета Пенсилванија у америчкој савезној држави Филаделфији госпођа Карико је описала у аутобиографској књизи Пробијање: мој живот у науци (Breaking Through: Ma life in science, Penguin Random House, 2023), у којој говори о прљавим поступцима њених америчких колега, који су је занемаривали и потцењивали деценијама, поготову оних из ужег састава на њеном радном месту у универзитетској биохемијској лабораторији. Проблем је био у навикама и лабораторијској радној култури. Њена прича је класична, у жанру успеха оних од којих се успех не очекује и на чијој страни никога нема, Каталин Карико прошла је кроз деценијски пакао дискриминације и попела се на Олимп, где јој је место.
Чудесна супстанца
Почетак живота на Земљи настао је захваљујући способности мРНК да међусобно повезује кратке ланце аминокиселина у пептиде, чиме настају протеини и њихове комбинације, што је пут до хемије живота. Свакодневица и здравље у нормалном животу зависе од милиона молекула протеина и од доскора ретко помињане „гласничке” рибонуклеинске киселине, означене као мРНК, која из гена смештених у молекулу ДНК, преноси до сваке од трилиона ћелија у телу информацију, тј. рецепт по коме ће се у ћелијама направити потребан протеин. Стога у акрониму за рибонуклеинску киселину (мРНК) стоји префикс м уместо речи messanger, енг. гласник, преносилац порука. Протеини су чиста хемија, живот, дисање, метаболизам и понашање, што биолози називају фенотипом, док мРНК настаје у једру као дериват ДНК која представља информацију, одређује пол и омогућава размножавање, што биолози називају генотипом. Протеини и ДНК не могу опстати једно без другога и зато их повезује чудесна хемијска супстанца мРНК. У суштини, ДНК прави мРНК, ова прави протеине, а протеини су живот. РНК јесте у сенци суперстара ДНК, али полако излази из те сенке, нарочито у контексту вакцине против ковида 19 и најављених могућности у лечењу рака.
Нико није савршен, па ни нобеловци
Кад се размишља о лауреатима великих награда, па и Нобелове, обично се не рачуна да и они, као и обични људи, имају своје слабости. Историја и искуство говоре нам да олимпске висине и овенчаност славом нису увек гарант моралности, о чему сведочи више примера. Фрида Робсхајт Робинс ( 1893-1973) бавила се проблемом лечења пернициозне анемије (поремећај крви због недостатка витамина Б12) заједно са Џорџом Виплом (1878–1976), који је 1934. због значаја добијених резултата сам добио Нобелову награду, не поменувши током своје свечане беседе ниједном речју допринос који је дала његова сарадница. Не може се рећи да је то било нобл од једног нобеловца.
Слична је прича о Лизи Мајтнер (1878–1968), која је двадесетих година 19. века, бавећи се радијацијом на Хемијском институту у Берлину, преживела све могуће облике дискриминације: није смела да пролази кроз главни улаз института, већ кроз врата за чистачице и људе за техничко одржавање зграде. Како јој у институту није било дозвољено коришћење тоалета, одлазила је кад затреба у оближњи хотел. Свеједно, десет година касније постала је директор Центра за радијациону физику и важна личност у свету науке. Она је била прва која је схватила да се једро атома може преполовити, при чему настаје енормна количина енергије, што је, у суштини, било праскозорје модерне физике. За то откриће Нобелову награду је 1944. добио њен партнер Ото Хан (1879–1968), а не она. За то се знало, али се није сматрало ненормалним.
Импулсивна Џослин Бел, којој ће у јулу бити 81 година, бавила се предано фундаменталном физиком и астрономијом, на своју срећу открила је нову класу звезда названу пулсарима. Откриће је било тако важно да је донело Нобелову награду за физику 1974, али не тада 24-годишњој Џослин, већ њеном професору који је „препознао значај открића”. Џослин се потом сместа удала и окренула леђа радиоастрономији проценивши да се не исплати радити за друге људе.
Жене које су ипак добиле Нобелову награду дошле су до ње, попут Каталин Карико, преко трња. Барбара Маклинток (1902–1992), иницијатор онога што је названо револуцијом у генетици кукуруза, причала је како је на почетку свог научног посла на Ботаничком одељењу Универзитета Мизури била позвана код ректора. Разговор је био кратак, али садржајан: саопштено јој је да ће у случају удаје бити отпуштена. Њу су колеге сматрали маничном особом јер нису знале како да читају њене прве мапе којима је генетичка terra incognita полако претварана у познато поље. Барбара Маклинток је за своје научне радове добила „Нобела” 1983. у 81. години. „Била сам изненађена. Јевреји, црнци и жене навикнути су на дискриминацију и не очекују много”, писала је касније ова нобеловка.
Али све то није ништа у поређењу с подвалом двојице данас славних људи који су 1953. године направили највеће откриће свих времена у молекуларној биологији о коме уче ђаци у основним школама, а касније студирају на универзитетима. То откриће била је структура двоструке спирале дезоксидисане рибонуклеинске киселине ДНК. Као аутори открића воде се Џејмс Вотсон, данас у 96. години, и Франсис Крик (1916–2004), а поред њих и један њихов колега из лабораторије, извесни Морис Вилкинс (1916–2004), кога више нико не спомиње. За сву тројицу се зна да су дошли на нечастан начин до рендгенске кристалографије ДНК коју је начинила њихова колегиница и сарадница, хемичарка и биофизичарка, Розалинда Френклин (1920–1958). Видевши снимке, схватили су да је реч о епохалном открићу, на брзину су, не питајући је, написали чланак на само једној страници папира, послали га 1953. уреднику часописа Нејчер и на основу њега, заједно с Морисом Вилкинсом, али без сироте Розалинде, добили су 1962. Нобелову награду.
Каталин Карико, нобеловка у другом покушају, што се никада раније није догодило, рођена је у мађарском селу Солнок на Тиси, удаљеном три-четири сата вожње од Београда.
