Umetnost otpozadi
Jedan moderni američki „ekstravagantni” umetnik iz druge polovine 20. veka tvrdio je da slike (prvenstveno njegove) treba što manje da budu izložene pogledu posmatrača, u skladu sa maksimom „manje je više”
U Nacionalnom muzeju Prado u Madridu u toku je izložba neobičnog i intrigantnog naziva: On the Reverse (Na poleđini). U informativnom tekstu na sajtu muzeja najavljuje se „putovanje koje vodi iza površine umetničkih remek-dela”, koje omogućava promišljanje „fascinantne realnosti: skrivene strane umetničkog dela, njegove poleđine”. Sledi detaljno kustosko, istorijsko-umetničko obrazloženje koncepcije izložbe, niza zasebnih tematskih i problemskih sekcija u kojima autori mapiraju različite moguće aspekte i značenja onoga što je s druge strane, na poleđini, što je muzejskom posetiocu u pravilu nedostupno i što, logično, nema nikakav značaj za njegov doživljaj ili razumevanje predmeta koji mu je pred očima. Među pomenutim sekcijama nalazimo naslove kao što su The Artist Behind the Canvas, This is Not a Reverse, B-Sides, The Hidden Side, More Information on the Back, From Behind, in Front of the Painting, Nature in the Background itd.
U nedostatku prostora i potrebe da se ovde predoče sve koncepcijske pojedinosti izložbe, pažnju nam privlači sama muzejska demonstracija osnovne zamisli, nezavisno od intencija njene stručne i edukativne elaboracije. A to je izlaganje, pokazivanje onoga što se inače ne izlaže, ne pokazuje i nije namenjeno pogledu, uvidu posmatrača. Utoliko su posetioci ove izložbe suočeni sa ekstremno začudnim, bizarnim prizorom. Skrivene strane umetničkih dela, ono što smo, u drugom registru, s pravom naučili da kolokvijalno zovemo značenjem (jer značenje je nevidljivo, izmiče pogledu), ovde su predočene doslovno, kao poleđine. Autori izložbe pozivaju nas da i te „prazne” poleđine, koje nisu slika, uzmemo u obzir u nastojanju da (pro)mislimo to značenje, ono što slika „govori”, neretko nezavisno od onoga što je sam umetnik hteo da (po)kaže.
Posmatranje škodi slikama?
Treba se podsetiti da slike nisu oduvek imale poleđine. Od paleolitskih pećinskih slika pa nadalje, nalazile su se na zidovima, svodovima, podovima, bile su dakle neprenosive, fiksirane za podlogu, još nisu bile stvari, predmeti koje je moguće uzeti u ruke i premestiti s jednog mesta na drugo. Vreme njihovog „silaska” sa zidova u svet trodimenzionalnih predmeta značilo je radikalnu, višeznačnu promenu njihovog statusa, s brojnim važnim posledicama. Tako su se, pored ostalog, „pojavile” i poleđine, ono s druge strane, iza „lica”, neka vrsta naličja koje ne vidimo.
Osim toga, nisu (sve) slike (od)uvek (bile) primarno namenjene posmatranju, oku, vizuelnoj percepciji, posebno onoj koju tradicionalno zovemo estetskom, koja očekuje i traži uživanje u lepoti predstave, u neuporedivom zanatskom umeću majstora, u čaroliji iluzije. Niti su, kao estetski predmeti, služile ukrašavanju raznovrsnih enterijera, popunjavanju praznih zidova. Jedan moderni američki „ekstravagantni” umetnik iz druge polovine 20. veka čak je tvrdio da slike (prvenstveno njegove) treba što manje da budu izložene pogledu posmatrača, u skladu s maksimom „manje je više”. Smatrao je, naime, da posmatranje škodi slikama jer ne samo da oštećuje osetljivo tkivo površine (!) već posmatrača odvraća od nevidljivog, spiritualnog i konceptualnog, te su stoga njegove ključne slike (nazvane the black-square paintings) i bile napravljene tako da odista budu „teške” za posmatranje, „nečitljive” čak i za pogled dugog trajanja. Napomene ovog umetnika, koje nisu lišene paradoksa, upućuju na nešto što nam je poznato još iz davnih vremena, naime na to da postoje slike čija se primarna funkcija ostvaruje pre svega samim njihovim prisustvom, a ne posmatranjem. Reč je pre svega o srednjovekovnom ikonopisu, o teologiji ikone čija je funkcija, uloga liturgijska, bogoslužbena i molitvena, pred kojom se (po)klanja i moli, koja se celiva. Kod ikona se radi o posmatranju, gledanju, viđenju očima duše, o duhovnom viđenju, pogledu koji može da vidi iza, da dopre do nevidljivog. Bez takvog viđenja, kao što kaže Pavle Florenski, ikona je samo daska.
Treba se takođe podsetiti da tema poleđine, pozadine, shvaćena u drugačijem, modifikovanom značenju s obzirom na prirodu medija, ima izvestan značaj i u povesti skulpture. To je na prvi pogled neobično s obzirom na to da se skulptura prvenstveno poima kao trodimenzionalni predmet u slobodnom prostoru, dakle predmet koji nema drugu, nevidljivu stranu, te se može videti sa svih strana. Ipak, istorija umetnosti poznaje epizode, primere u kojima je tema poleđine, pozadine nedostupne viđenju, bila posredno aktuelna u skulptorskoj praksi. Kako ta istorija tumači, u evoluciji od romaničke i gotičke skulpture ka renesansnoj odvija se postepeni prelaz od frontalnog pozicioniranja stojećih figura svetitelja u niše (u kom slučaju njihova poleđina nije vidljiva) ka njihovom oslobađanju od arhitektonskog okvira i izlasku u slobodni prostor. Ta promena tumači se kao pozitivan, emancipatorski iskorak u kontekstu renesansne obnove antičkih, grčko-rimskih uzora. Zanimljiva je okolnost da stojeća figura u niši oslobađa skulptora zahteva da modelovanju poleđine pristupa na način koji se podrazumeva kada je reč o frontalnoj, prednjoj strani. Drugim rečima, ono što posmatrač ne može da vidi ima status sličan, svakako ne istovetan, poleđini slike.
„Duboka država” umetnosti
Naravno, u slikama uvek postoji nešto iza, nevidljivo, bilo da se nalazi na poleđini koja, ponovimo, nije namenjena da bude dostupna viđenju, bilo da prebiva u nematerijalnom registru apstraktnog sadržaja, simboličke ili asocijativne naracije, značenja koje, međutim, takođe ima dve strane, onu što spada u intencije stvaraoca i onu koju u svom doživljaju „konstruiše” primalac. No, i u umetnosti uopšte, u onome što zovemo svetom umetnosti (Artworld), sa svim njegovim brojnim i raznovrsnim konstitutivnim činiocima, postoji „pozadina”, štošta nevidljivo, skriveno, nedostupno oku i umu prosečnog primaoca, nešto što bismo, možda neoprezno ili ishitreno, mogli nazvati „dubokom državom” umetnosti. Oduvek se svašta dešavalo, i dešava se, u pozadini umetnosti, koja se po tome ne razlikuje od mnogo čega drugog. Ono što je na poleđinama slika samo je maleni, benigni, premda intrigantan detalj u životu te ljudske tvorevine koja, osim mnoštva lica, ima i naličje. O tim licima i naličju moguće je misliti svakojako: od duboke, romantičarske vere u moć i misiju, iskrenost i čestitost umetnosti, koja nam pruža utočište od naplavina turobnog i tegobnog svakodnevnog života, do radikalne dišanovsko-dadaističke sumnje u njen „lik i delo”. Svojevremeno je, prisećamo se, jedan ovdašnji umetnik, u okviru rada s naslovom Protiv umetnosti, izjavio „da je krajnje vreme da se s umetnosti jednom odlučno strgne maska slobode i humanizma i otkrije njeno pravo lice, lice verne i ponizne sluškinje”. Kao mnoge druge stvari, i umetnost izgleda drugačije kada se gleda otpozadi, kada se zaviri s druge strane. Ali to je druga tema.
