Уметност отпозади

У Националном музеју Прадо у Мадриду у току је изложба необичног и интригантног назива: On the Reverse (На полеђини). У информативном тексту на сајту музеја најављује се „путовање које води иза површине уметничких ремек-дела”, које омогућава промишљање „фасцинантне реалности: скривене стране уметничког дела, његове полеђине”. Следи детаљно кустоско, историјско-уметничко образложење концепције изложбе, низа засебних тематских и проблемских секција у којима аутори мапирају различите могуће аспекте и значења онога што је с друге стране, на полеђини, што је музејском посетиоцу у правилу недоступно и што, логично, нема никакав значај за његов доживљај или разумевање предмета који му је пред очима. Међу поменутим секцијама налазимо наслове као што су The Artist Behind the Canvas, This is Not a Reverse, B-Sides, The Hidden Side, More Information on the Back, From Behind, in Front of the Painting, Nature in the Background итд.

У недостатку простора и потребе да се овде предоче све концепцијске појединости изложбе, пажњу нам привлачи сама музејска демонстрација основне замисли, независно од интенција њене стручне и едукативне елаборације. А то је излагање, показивање онога што се иначе не излаже, не показује и није намењено погледу, увиду посматрача. Утолико су посетиоци ове изложбе суочени са екстремно зачудним, бизарним призором. Скривене стране уметничких дела, оно што смо, у другом регистру, с правом научили да колоквијално зовемо значењем (јер значење је невидљиво, измиче погледу), овде су предочене дословно, као полеђине. Аутори изложбе позивају нас да и те „празне” полеђине, које нису слика, узмемо у обзир у настојању да (про)мислимо то значење, оно што слика „говори”, неретко независно од онога што је сам уметник хтео да (по)каже.

Посматрање шкоди сликама?

Треба се подсетити да слике нису одувек имале полеђине. Од палеолитских пећинских слика па надаље, налазиле су се на зидовима, сводовима, подовима, биле су дакле непреносиве, фиксиране за подлогу, још нису биле ствари, предмети које је могуће узети у руке и преместити с једног места на друго. Време њиховог „силаска” са зидова у свет тродимензионалних предмета значило је радикалну, вишезначну промену њиховог статуса, с бројним важним последицама. Тако су се, поред осталог, „појавиле” и полеђине, оно с друге стране, иза „лица”, нека врста наличја које не видимо.

Осим тога, нису (све) слике (од)увек (биле) примарно намењене посматрању, оку, визуелној перцепцији, посебно оној коју традиционално зовемо естетском, која очекује и тражи уживање у лепоти представе, у неупоредивом занатском умећу мајстора, у чаролији илузије. Нити су, као естетски предмети, служиле украшавању разноврсних ентеријера, попуњавању празних зидова. Један модерни амерички „екстравагантни” уметник из друге половине 20. века чак је тврдио да слике (првенствено његове) треба што мање да буду изложене погледу посматрача, у складу с максимом „мање је више”. Сматрао је, наиме, да посматрање шкоди сликама јер не само да оштећује осетљиво ткиво површине (!) већ посматрача одвраћа од невидљивог, спиритуалног и концептуалног, те су стога његове кључне слике (назване the black-square paintings) и биле направљене тако да одиста буду „тешке” за посматрање, „нечитљиве” чак и за поглед дугог трајања. Напомене овог уметника, које нису лишене парадокса, упућују на нешто што нам је познато још из давних времена, наиме на то да постоје слике чија се примарна функција остварује пре свега самим њиховим присуством, а не посматрањем. Реч је пре свега о средњовековном иконопису, о теологији иконе чија је функција, улога литургијска, богослужбена и молитвена, пред којом се (по)клања и моли, која се целива. Код икона се ради о посматрању, гледању, виђењу очима душе, о духовном виђењу, погледу који може да види иза, да допре до невидљивог. Без таквог виђења, као што каже Павле Флоренски, икона је само даска.

Треба се такође подсетити да тема полеђине, позадине, схваћена у другачијем, модификованом значењу с обзиром на природу медија, има известан значај и у повести скулптуре. То је на први поглед необично с обзиром на то да се скулптура првенствено поима као тродимензионални предмет у слободном простору, дакле предмет који нема другу, невидљиву страну, те се може видети са свих страна. Ипак, историја уметности познаје епизоде, примере у којима је тема полеђине, позадине недоступне виђењу, била посредно актуелна у скулпторској пракси. Како та историја тумачи, у еволуцији од романичке и готичке скулптуре ка ренесансној одвија се постепени прелаз од фронталног позиционирања стојећих фигура светитеља у нише (у ком случају њихова полеђина није видљива) ка њиховом ослобађању од архитектонског оквира и изласку у слободни простор. Та промена тумачи се као позитиван, еманципаторски искорак у контексту ренесансне обнове античких, грчко-римских узора. Занимљива је околност да стојећа фигура у ниши ослобађа скулптора захтева да моделовању полеђине приступа на начин који се подразумева када је реч о фронталној, предњој страни. Другим речима, оно што посматрач не може да види има статус сличан, свакако не истоветан, полеђини слике.

„Дубока држава” уметности

Наравно, у сликама увек постоји нешто иза, невидљиво, било да се налази на полеђини која, поновимо, није намењена да буде доступна виђењу, било да пребива у нематеријалном регистру апстрактног садржаја, симболичке или асоцијативне нарације, значења које, међутим, такође има две стране, ону што спада у интенције ствараоца и ону коју у свом доживљају „конструише” прималац. Но, и у уметности уопште, у ономе што зовемо светом уметности (Artworld), са свим његовим бројним и разноврсним конститутивним чиниоцима, постоји „позадина”, штошта невидљиво, скривено, недоступно оку и уму просечног примаоца, нешто што бисмо, можда неопрезно или исхитрено, могли назвати „дубоком државом” уметности. Одувек се свашта дешавало, и дешава се, у позадини уметности, која се по томе не разликује од много чега другог. Оно што је на полеђинама слика само је малени, бенигни, премда интригантан детаљ у животу те људске творевине која, осим мноштва лица, има и наличје. О тим лицима и наличју могуће је мислити свакојако: од дубоке, романтичарске вере у моћ и мисију, искреност и честитост уметности, која нам пружа уточиште од наплавина туробног и тегобног свакодневног живота, до радикалне дишановско-дадаистичке сумње у њен „лик и дело”. Својевремено је, присећамо се, један овдашњи уметник, у оквиру рада с насловом Против уметности, изјавио „да је крајње време да се с уметности једном одлучно стргне маска слободе и хуманизма и открије њено право лице, лице верне и понизне слушкиње”. Као многе друге ствари, и уметност изгледа другачије када се гледа отпозади, када се завири с друге стране. Али то је друга тема.