Lice i naličje kulturne likvidacije

Kultura otkazivanja, ili prema engleskoj frazi kensel-kultura (cancel culture), proširila se na Tviteru 2010. godine, tačnije na mreži Black Twiter, na kojoj su se povezivali Afroamerikanci u nameri da podvuku teme diskriminacije i rasizma. Vrhunce je dosegla za vreme pandemije kada su se milioni ljudi preselili na društvene mreže i, odatle, krenuli u oštre „kulturne likvidacije” i onlajn linčovanje javnih ličnosti, grupa, institucija, ideja pa i čitavih kultura. Reč je o praksi uklanjanja iz javnog prostora pojedinaca i grupa koji su navodno prekršili neke dominantne društvene norme i vrednosti. Na Vikipediji piše da najdalji koreni „kulture otkazivanja” sežu u doba antičke Grčke, kada je ostrakizmom nazivana mera prvobitno uperena protiv ljudi koji su želeli da vrate tiraniju u Atinu. Kasnije se pretvorila u sredstvo političkog razračunavanja među neistomišljenicima.

Kultura otkazivanja puštala je postepeno svoje pipke i u imaginarni svet, svet filma, književnosti, popularne kulture. Tako smo 2021. godine bili zatečeni vešću da je došlo do uklanjanja filma Prohujalo s vihorom s platforme HBO, zbog scena u kojima su Afroamerikanci predstavljeni na neprimeren način. S filmskih platformi sklonjeni su i crtaći Dambo, Petar Pan, Mačke iz visokog društva, Pepe le Tvor...

Rat Rusije i Ukrajine doveo je do novih vidova kulture otkazivanja. Nama najbliskija „žrtva” ove hajke je glumac Miloš Biković, kome je HBO otkazao snimanje u nastavku serije Beli lotos. Prethodno su vodeće ličnosti ukrajinske kulturne scene zatražile otkazivanje učešća Rusije na međunarodnim izložbama, filmskim, pozorišnim i muzičkim festivalima. Na „ledu” su i klasici poput Dostojevskog,  Čajkovskog, Rahmanjinova. Na milanskom univerzitetu Bikoka otkazana je 2022. serija predavanja o Dostojevskom koje je trebalo da održi pisac Paolo Nori. Javnost je, međutim, ustala u odbranu ruskog klasika i profesora Norija pa se univerzitet izvinio i vratio Norijevo predavanje u program.

Zatvaranje u geto

– Više od tri decenije bavim se prevođenjem, pre svega s ruskog jezika. Solidno poznajem tu kulturu, dramsku književnost prevashodno, tu zemlju, mnoge dramske pisce, reditelje, pozorišne ljude. Mene je ovaj bratoubilački rat, na čudan način, lično pogodio. Nisam sklon onome što se u psihologiji naziva apofenija – tendenciji ka povezivanju inače nepovezanih pojava i stvari, iz koje se rađa i takozvana teorija zavere, tako da ni na ove događaje ne mogu da gledam kroz crno-belu prizmu. Rekao bih da su tu svi delimično u pravu, ali i da svi čine nepromišljene i pogrešne poteze – kaže Novica Antić, prevodilac s ruskog jezika i upravnik Ateljea 212, i dodaje:

–Još od samog početka rata, pišu mi dramski pisci iz Rusije, koji su iz Poljske, baltičkih zemalja, Nemačke , Francuske, počeli da od uprava tamošnjih pozorišta , dobijaju obaveštenja sa gotovo istim sadržajem. U njima ih, bez nekog ubedljivog obrazloženja, obaveštavaju kako se predstave po njihovim dramama skidaju s repertoara. Apsurdno, ali bolno istinito, neke od tih istih autora ruska pozorišta su skinula s repertoara jer po mišljenju vlasti, ili revnosnih upravnika pozorišta, njihova dela „nisu dovoljno patriotska”. S time su se suočavali i mnogi naši umetnici tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. U inostranstvu su ih sumnjičavo gledali samo zato što su iz Beograda i Srbije, a tadašnje vlasti u zemlji su ih žigosale kao izdajnike i strane plaćenike.

S druge strane, kaže da razume, ali ne opravdava ponašanje vlasti u Ukrajini, gde se sprovodi čistka nad ruskim jezikom i kulturom. Smatra da se time sopstveni narod zatvara u svojevrsni kulturni geto.

– Od početka rata u Ukrajini u Ateljeu 212 premijerno smo izveli tekstove tri savremena ruska dramska pisca. Jedan od njih je potpisao građansku antiratnu peticiju i zbog toga više ne živi u svojoj domovini, drugi je imao poteškoće zbog svojih stavova, treći mirno živi i radi u svom gradu. Prilikom izbora tih tekstova nismo se rukovodili bilo kakvim političkim opredeljenjima autora, njihovim aktivizmom i društvenim angažmanom. Jedini kriterijum nam je bio i ostao umetnički domet tih dela. I mislim da je u tome ključ ponašanja u ovoj situaciji: ne ponašati se navijački, ostrašćeno, već pokušati da kroz umetnički kvalitet, kako-tako, održimo i svoj ljudski, građanski, kulturni integritet i dostojanstvo. Nedavno su mi moje kijevske kolege poslale nekoliko tekstova mladih ukrajinskih dramskih pisaca. Ukrajinska književnost, naročito dramska, kod nas je vrlo malo zastupljena, razlozi za to su mnogobrojni i ne datiraju od juče. Nadam se da ću među ovim dramama pronaći neku koja odgovara repertoarskom pravcu pozorišta čiji sam upravnik. Ne zbog nekakve veštačke jednakosti, „uravnilovke”, kako se to govorilo nekada, u socijalizmu, već zbog moje duboke vere u snagu umetničke istine koja ne poznaje granice – kaže Antić.

Najnovije otkazivanje dogodilo se pre nekoliko dana u Beču kada je dirigent Teodor Kurencis izbrisan iz programa festivala Winer Festwochen. Kurencis je zapravo Grk, ali mu je Putin pre desetak godina uručio ruski pasoš za doprinos ruskoj kulturi. Njegovo otkazivanje tražila je ukrajinska dirigentkinja. Ukrajinka Zoja Laktinova se sama odjavila iz programa solidarnosti evropskih umetnika na Akademiji likovnih umetnosti u Beču, odnosno uslovila da iz programa izađe Ruskinja Cilija Kansura (inače etnička Turkinja).

– Političari i mediji sa Zapada ubedili su svoje građane da je svaka komunikacija s Rusijom kolaboracija s neprijateljem, opasnim kao Hitler. Ali samo one primitivnije države-sledbenici, koje se političkom korektnošću dodvoravaju Zapadu, prostački odbacuju svako nasleđe ruske kulture, dok se velesile, naprotiv, trude da je što više uzdižu, smatrajući je evropskom baštinom. U zapadnim institucijama elitne kulture došlo je do apsurdne favorizacije ruske umetnosti: znatno je povećan broj naslova operskih i baletskih predstava, kao i muzike izvođene na koncertima. Savremeni ruski umetnici ocrnjeni su i proterani, osim onih koji su odabrali Zapad – njima je oprošteno što su Rusi. To je večita strastvena, a nezadovoljena ljubav prema moćnoj zemlji, ljubav koja se, zbog zlobe i zabrana, ali i neosvojivosti, pretvorila u stravičnu mržnju, kakvu samo zabranjena ljubav može da proizvede. Zapad je paralisan u sukobu sa svojim anahronim konceptom kolonizacije sveta i grca u licemerju bezizlaznosti – smatra Borislav Čičovački, kompozitor i pisac.

Nepopravljiva Amerika

Prošle godine Pegi Nunan, novinarka Volstrit džornala, ovako je opisala kulturu otkazivanja: „Društveni mediji prepuni su uzavrelih političkih i društvenih rulja. U neobičnom odustajanju od demokratskih tradicija, ove rulje i ne pokušavaju da suprotnu stranu ubede u svoj pogled na svet. One samo osuđuju i srljaju da ućutkaju drugu stranu.”

– U 2024. godini širom Amerike shvata se da je taj metod ideološke borbe, kulturnog ratovanja i društvene agresije prevršio meru. I da je kensel-kultura odraz razularene i izopačene levičarske manije koja, po svaku cenu, želi da nametne svoju ideološku liniju, kaže teoretičar medija Stanko Crnobrnja i podseća da je Donald Tramp nedavno izjavio da je kensel-kultura definicija za totalitarizam. A njegov prethodnik Barak Obama je rekao: „To nije aktivizam. To ne donosi promenu. Ako ćete samo da bacate kamenice, to vas neće daleko odvesti.”

– Najmračnija nota u ideologiji kulture otkazivanja jeste snažno uverenje njenih propagatora da je, u svojoj srži, Amerika zla i nepopravljiva. Iz tog uverenja i nastaje dogma o krivici belog čoveka, o pogaženim pravima manjina, o neophodnosti totalnog preokreta u shvatanju seksualnosti i muško-ženskih odnosa itd.

Ova intenzivna politizacija svega što se smatralo datim i nepromenljivim u američkom društvu svoje začetke ima u nametanju prakse političke korektnosti šezdesetih godina prošlog veka.

Oni koji nisu u stanju da odbrane svoje argumente iz sve snage pokušavaju da ućutkaju one koji mogu da odbrane svoje argumente. Kensel-kultura rađa se iz nemoći jedne ideje da izdrži preispitivanje kroz direktnu debatu.

Dakle, radi se o novom obliku puritanizma. Aparatčici puritanizma veruju da će svi problemi društva nestati kao rukom odneseni ako se određene reči i pojmovi zabrane i kriminalizuju kao izazivači „štete”.

S jedne strane, demokratija se zasniva na ukrštanju i odmeravanju suprotstavljenih ideja. S druge strane, ideologija se zasniva na netoleranciji i ukidanju disidentskih ideja. A to je sama suština netrpeljivosti. Jasno je na kojoj strani se nalaze propagatori i praktikanti kensel-kulture – zaključuje Crnobrnja.