Srpsko pitanje između Evrope i Rusije

Za „Politiku pišu: prof. dr Suzana Rajić, doc. dr Uroš Šešum, doc. dr Aleksandar M. Savić

Srpsko pitanje u međunarodnim odnosima mora se posmatrati u okviru Istočnog pitanja i interesa velikih sila u njegovom rešavanju. Početkom 19. veka to se prvenstveno odnosi na sile Rusiju, Francusku i Austriju. Podižući Revoluciju 1804. godine, Srbi uvode u Istočno pitanje novu komponentu – nacionalne probleme i državotvorne težnje balkanskih naroda. Već 1807. godine ustanici u Srbiji ističu svoje planove za nezavisnom državom, na šta im je ruski general Prozorovski odgovorio: „Nezavisnost Srbije ne slaže se nikako sa njenim geografskim položajem. Ona je okružena trima velikim državama, među kojima jedna mala zemlja kao što je Srbija, ne može biti ostavljena sama sebi i ostati potpuno nezavisna”. Prognoza ovog ruskog generala ostvarivala se vremenom, po etapama, kroz ceo 19. i 20. vek, iako Srbi tada, kao ni kasnije, nisu uvek racionalno sagledavali sopstvenu poziciju.

Poslednja četvrtina 18. i prva četvrtina 19. veka, razdoblje od pedeset godina, obeleženo je revolucijama od Amerike (1776–1783) i Francuske (1789–1830), preko Latinske Amerike (1808–1826), Srbije (1804–1835) i Grčke (1821–1830). Iako se one različito nazivaju (rat za nezavisnost, pobune, ustanci) u osnovi sve favorizuju nacionalnu državu građanskog društva. Ali, svaka od njih je nosila i svoja posebna obeležja. U ustaničkoj Srbiji, na razvalinama turskog feudalizma, stvarano je novo društvo nacionalno, a zatim i socijalno slobodnih seljaka. Uspeh je ostvaren masovnim narodnim pokretom, što takođe predstavlja do tada jedinstven slučaj na jugoistoku Evrope. Postavlja se logično pitanje kakav i koliki je bio uticaj širih revolucionarnih zbivanja na izbijanje Srpske revolucije. Po svemu sudeći, taj uticaj je postojao i njegovu snagu ne treba potcenjivati. Borba za individualno vlasništvo i borba za otadžbinu dve su najvažnije tačke koje diktiraju sličnosti između revolucionarnih dešavanja u Francuskoj i među Srbima na prostoru Smederevskog sandžaka, poznatijeg pod nazivom Beogradski pašaluk, u Osmanskom carstvu.

Sultan je više od deset godina pre varnice koja se zapalila, pokušavao da reformiše svojinske odnose u evropskom delu Carstva, posebno u Bosni i Srbiji, dvema najisturenijim pokrajinama države i islamskog sveta uopšte. Ali, to mu nije polazilo za rukom.

Ishod Srpske revolucije koliko je zavisio od sposobnosti ustanika i njihovih predvoditelja, od brojnog stanja vojske i naoružanja, ali i od organizovanosti i brojnosti neprijateljske vojske, toliko je bio odraz želja i shvatanja Evrope, koja je uoči dešavanja u Srbiji takođe zaplovila revolucionarnim vodama. Bez obzira na značaj ove činjenice, ne može se prenebregnuti još jedan važan fakat, a to je nepoznavanje ili anonimnost srpskog naroda u Evropi, koji je oko četiri veka egzistirao bez svoje države. Kao takav, on je u Evropi identifikovan sa slovenskim stanovništvom Turske, jer je živeo u jednoj carevini. Francuski aristokrata Žišero de Sen Deni, u drugoj deceniji 19. veka, sve slovenske stanovnike Turske smatrao je jednim narodom, iako je služio u turskoj vojnoj službi i smatran je najboljim poznavaocem društvenih i državnih odnosa unutar Turske.

Uporedo sa ovom činjenicom, Evropa je u predvečerje Srpske revolucije o sebi mislila kao o jedinstvenom duhovnom korpusu, u kojem je nacionalni identitet bio u senci verskog. Ipak, tamo su prema započetoj srpskoj borbi imali pogled „sa visine”. Dvostruke aršine Evrope, zahvaljujući verskoj i kulturnoj bliskosti koje su postojale između Srba i Rusa, ubrzo su osetili i srpski ustanici. Rezervisanost, često i netrpeljivost Evrope prema islamu, padali su u senku naspram mrzosti prema Rusiji. Osmansko carstvo je otuda pribavljalo sebi koristi. To osećanje najbolje se ilustruje metaforom cara Josifa Drugog, da njegova monarhija više voli da u svom susedstvu gleda turske turbane, nego ruske šubare. Gledano očima evropskih sila, po njih je svakako bilo bolje imati u susedstvu „bolesnika” na umoru (Turska) nego suparnika poput Rusije.

Eto razloga zašto je revolucija u Srbiji doživljavana kao približavanje Rusije moreuzima (Bosfor i Dardaneli), zbog čega su se evropske komšinice okrenule na tursku stranu, uprkos svih protivnosti koje su ih od nje razdvajale. osloTu leži i uzrok što su srpski deputati dočekivani uzdržano na evropskim dvorovima i što njihova borba za nacionalno i socijalno oslobođenje nije prihvaćena, za razliku od Grčke revolucije (1820) za koju je zapadna Evropa pokazala veliko interesovanje iako Grci nisu bili ništa manje rusofili od Srba. Na Srbe je oduvek gledano kao na „konjovoce ruskih kozaka” i kao na „vratare balkanskih kapija” za prolaz ruskih vojski.