Kuda je krenuo Narcis
Sreća nije nešto što slučajno srećemo uvek u pratnji njene neizbežne komšinice tuge, nego se proizvodi, stvara, uzgaja, sve dok ne dostigne stadijum podrazumevanosti
Kao rečenica nad otvorenim grobom, u koji smo malopre spustili sve naše strepnje, vazduhom se širi eho toliko željene sreće. Stravična grimasa na licu savremenog čoveka ne dolazi iz spoznaje da je taj eho neuhvatljiv, nego iz straha da ga, kada se konačno sretnemo, nećemo prepoznati. U aleksandrijskom maniru, kroz mračno klupko mita, knjiga Paradoksalna sreća; ogled o hiperpotrošačkom društvu (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića) progovara baš o tom prepoznavanju, ali i strahu. Je li sreća paradoksalna samo zato što je društvo hiperpotrošačko? Filozof Žil Lipovecki odaje svoje tajne skokovito, ne zatrpava potragu intertekstualnim lavirintima i jezičkim igrarijama (gestovi tipični za njegove prethodnike, sociologe i filozofe francuske škole). Pošto je život sačinjen od malih samoća (po tim olovnim vojnicima neprestano padaju konfeti modre prošlosti), sa čitaocem bi bilo dobro podeliti jednu ličnu muku. Naime, da smo, predvođeni velikim Kserksom, kojim slučajem izgubili levu šaku u borbi kod Termopila, samo desnom rukom bi bilo jako teško otvoriti knjigu, jer zbijeno telo teksta (s preko četiri stotine stranica malog formata) teži trenutnom skupljanju kada ga pokušamo jednostrano rasklopiti, pa je za listanje potrebno uposliti obe ruke. Poput poluslepog pustinjskog isposnika, koji u rukama drži minijaturnu Bibliju, naslanjamo se leđima na kamen i otvaramo knjigu baš na onom mestu gde Gospod reče Mojsiju: Nemojte jesti sirovo ni u vodi kuhano, nego na vatri pečeno, s glavom i s nogama i s drobom. Na tragu te slike, odnekud doleću i legendarne Karijatide u izdanju Prosvete, tj. spoznaja da su mnogi svoju neskrivenu ljubav prema toj ediciji pravdali izborom autora, kvalitetom papira, prenebregavajući činjenicu da snaga izdanja leži upravo u lakoći kojom se knjige listaju, gotovo pogledom.
Treći glumac
Sada kada smo našu knjigu otvorili, pogledajmo zašto je sreća paradoksalna i ko sve učestvuje u rađanju tako nagnjile stvarnosti. Kada govori o 20. veku, Lipovecki piše da krajem šezdesetih godina na intelektualnoj sceni iskrsava lik Dionisa u cilju kanonizacije demokratije osenčene uzletom hedonističih vrednosti, jer „umesto discipline, porodice i rada, nova kultura slavi zadovoljstva potrošnje i život u sadašnjici”. Čovek šezdesetih ne beše opsednut „stvarima”, već je težio „preobilju bića”, bulimiji slika i ritmova, erotizmu. Originalnost autorove misli nije u gore navedenoj metafori, jer Dionis je navikao da se u vremenu priziva kroz korpuse mitova koji su osenčeni bojama pantagruelskog razbluda, te bez pogovora prihvata ulogu koju mu daje Žil Lipovecki. Međutim, filozof pogađa metu u narednom pasusu, jer ako je Dionis „u drevnim kulturama svojom pojavnošću ljude oslobađao od tegobne individualnosti, nudio smrtnicima radost izlaženja iz granica pojedinačnog”, u 20. veku su „kolektivne radosti okupljene i neobuzdane zajednice zamenjene privatnim zadovoljstvima potrošnje slobodnog vremena”, koje više ne traži drugog da bi se oslobodilo, nego se jednostrano odlučuje na beg u izolaciju, gde pronalazi užitak. Samoća, preobilje, bulimija – ključne reči druge polovine 20. veka, koje spremaju scenu za dolazak novog glumca.
S obzirom na to da bog vina nije dovoljan da bi se izvršila dekonstrukcija savremene potrošačke ideologije, Lipovecki u nastavku knjige na pozornicu penje i Narcisa (kakva lakoća koraka, kakav entrechat!). Kuda je krenuo Narcis? Da li ga u naše vreme opet prepoznajemo na platnu velikog Karavađa ili su nam potrebna formalna i stilska preinačenja slike da bismo dobili prizor koji verodostojno prikazuje njegovu pojavnost? „Narcis je pobedio Dionisa, Narcis manje bezbrižan i više budan, manje zadivljen svojom lepotom, a više u brizi za svoju spoljašnost i svoje zdravlje, manje povučen u sebe a više zaokupljen informacijama i zdravstvenim rizicima.” U svom solipsističkom kavezu (izraz ukraden od Zorana Đukanovića) Narcis se više ne gubi u kontemplaciji svog lika u ogledalu, već usvaja strategije prevencije, menja ishranu, prestaje pušiti i piti. Ovim činom Homo aestheticus postaje Homo medicus, onaj koji svakog dana prevazilazi samog sebe i dobro se oseća, kako fizički tako i psihički. Dakle, sreća nije nešto što slučajno srećemo (uvek u pratnji njene neizbežne komšinice tuge, koja, zaista čudno, na glavi nosi žuto-crveni šešir), nije eho koga treba prepoznati u polifoniji utisaka i oblika, prihvatiti kao krhku pahulju snega koja će nestati dok je dodirnemo prstom, nego se proizvodi, stvara, uzgaja, sve dok ne dostigne stadijum podrazumevanosti. Evo jednog rakursa koji neprimetno transponuje naše poimanje drevnog sanjara i stavlja nas u poziciju posmatranja mitološkog okvira iz drugog ugla, donoseći vizuelno iščeznuće jedne slike koja je davno kanonizovana kao večna.
Pa ipak, kao da nam u sastavljanju slagalice nedostaje komad neba kojim bismo upotpunili pastelni pejzaž našeg vremena, jer Narcisovo samoljublje nema dugoročne pretenzije na presto, već iznova traži potvrdu svoje izuzetnosti, što ga čini ranjivim. Zbog toga Lipovecki na pozornicu penje i trećeg glumca, onoga koji će u svojoj pojavi objediniti ambigvitet Dionisa i Narcisa, sjaj želje i trezvenost kontrole, koji konačno pokazuje zašto je sreća paradoksalna i dvosmislena, onoga koji zaista može biti otelotvorenje našeg vremena. Upoznajmo ga... Ko je utvara koja nosi ključeve istine, preslikava Dionisa u Narcisu i na kraju postaje neko treći, nimalo nalik na prethodnu dvojicu? Ako smo već rekli da Lipovecki svoje tajne saopštava skokovito, evo jednog preskoka kroz vekove i predele, u kome filozof s grčkih ostrva prelazi na rimsku kapiju, da bi s nje vaskrsnuo boga s dva lica – velikog Janusa.
Na februarskom karnevalu
Zašto baš Janus? Da li njegova dvoličnost idealno opisuje trenutak u kome se naša civilizacija nalazi? Lipovecki nije raspoložen da pojašnjava očigledno. Prepušteni sami sebi, izgleda da rešenje zagonetke moramo potražiti u pećini Luperkal, gde je vučica prvi put nahranila Romula i Rema. U tom prizoru, nošeni talasom karnevalske gomile, zapinjemo, posrćemo, sve dok nas to toplo krdo mase ne donese do vrata večnog grada, gde februarske Luperkalije (drevna rimska svetkovina, prim. red.) samo što nisu počele. Šta sada? Ukoliko budemo neodlučni, propustićemo najvažniji deo karnevala, u kome sveštenici žrtvuju jarca da bi kasnije, zaogrnuti samo njegovom oderanom kožom, trčeći šibali prolaznike bičevima. S veličanstvene rimske kapije nas gleda blazirana prilika boga Janusa. U trenutku dok stojimo ispred njega, sadašnjost se preslikava u budućnost, jer jedno Janusovo lice istovremeno u sebi sadrži i drugo, ono koje gleda u suprotnom pravcu, te ulaz predstavlja izlaz, svitanje rađa sumrak, a rođenje vodi ka smrti. Kako ući u večni grad i postati deo karnevala? Gusta magla gluvonemih vekova nas uči da se ni bogovi ne bore protiv nužnosti, zato ne treba ni časa časiti, nego spustiti glavu i izgovoriti reči molitve upućene bogu s kapije. Jane pater, Jane tuens, dive biceps biformis... Kada uđemo, sve je lako. Osmeh titra oko usana s razlogom, u Rimu smo!
