Куда је кренуо Нарцис
Срећа није нешто што случајно срећемо увек у пратњи њене неизбежне комшинице туге, него се производи, ствара, узгаја, све док не достигне стадијум подразумеваности
Као реченица над отвореним гробом, у који смо малопре спустили све наше стрепње, ваздухом се шири ехо толико жељене среће. Стравична гримаса на лицу савременог човека не долази из спознаје да је тај ехо неухватљив, него из страха да га, када се коначно сретнемо, нећемо препознати. У александријском маниру, кроз мрачно клупко мита, књига Парадоксална срећа; оглед о хиперпотрошачком друштву (Издавачка књижарница Зорана Стојановића) проговара баш о том препознавању, али и страху. Је ли срећа парадоксална само зато што је друштво хиперпотрошачко? Филозоф Жил Липовецки одаје своје тајне скоковито, не затрпава потрагу интертекстуалним лавиринтима и језичким играријама (гестови типични за његове претходнике, социологе и филозофе француске школе). Пошто је живот сачињен од малих самоћа (по тим оловним војницима непрестано падају конфети модре прошлости), са читаоцем би било добро поделити једну личну муку. Наиме, да смо, предвођени великим Ксерксом, којим случајем изгубили леву шаку у борби код Термопила, само десном руком би било јако тешко отворити књигу, јер збијено тело текста (с преко четири стотине страница малог формата) тежи тренутном скупљању када га покушамо једнострано расклопити, па је за листање потребно упослити обе руке. Попут полуслепог пустињског испосника, који у рукама држи минијатурну Библију, наслањамо се леђима на камен и отварамо књигу баш на оном месту где Господ рече Мојсију: Немојте јести сирово ни у води кухано, него на ватри печено, с главом и с ногама и с дробом. На трагу те слике, однекуд долећу и легендарне Каријатиде у издању Просвете, тј. спознаја да су многи своју нескривену љубав према тој едицији правдали избором аутора, квалитетом папира, пренебрегавајући чињеницу да снага издања лежи управо у лакоћи којом се књиге листају, готово погледом.
Трећи глумац
Сада када смо нашу књигу отворили, погледајмо зашто је срећа парадоксална и ко све учествује у рађању тако нагњиле стварности. Када говори о 20. веку, Липовецки пише да крајем шездесетих година на интелектуалној сцени искрсава лик Диониса у циљу канонизације демократије осенчене узлетом хедонистичих вредности, јер „уместо дисциплине, породице и рада, нова култура слави задовољства потрошње и живот у садашњици”. Човек шездесетих не беше опседнут „стварима”, већ је тежио „преобиљу бића”, булимији слика и ритмова, еротизму. Оригиналност ауторове мисли није у горе наведеној метафори, јер Дионис је навикао да се у времену призива кроз корпусе митова који су осенчени бојама пантагруелског разблуда, те без поговора прихвата улогу коју му даје Жил Липовецки. Међутим, филозоф погађа мету у наредном пасусу, јер ако је Дионис „у древним културама својом појавношћу људе ослобађао од тегобне индивидуалности, нудио смртницима радост излажења из граница појединачног”, у 20. веку су „колективне радости окупљене и необуздане заједнице замењене приватним задовољствима потрошње слободног времена”, које више не тражи другог да би се ослободило, него се једнострано одлучује на бег у изолацију, где проналази ужитак. Самоћа, преобиље, булимија – кључне речи друге половине 20. века, које спремају сцену за долазак новог глумца.
С обзиром на то да бог вина није довољан да би се извршила деконструкција савремене потрошачке идеологије, Липовецки у наставку књиге на позорницу пење и Нарциса (каква лакоћа корака, какав entrechat!). Куда је кренуо Нарцис? Да ли га у наше време опет препознајемо на платну великог Каравађа или су нам потребна формална и стилска преиначења слике да бисмо добили призор који веродостојно приказује његову појавност? „Нарцис је победио Диониса, Нарцис мање безбрижан и више будан, мање задивљен својом лепотом, а више у бризи за своју спољашност и своје здравље, мање повучен у себе а више заокупљен информацијама и здравственим ризицима.” У свом солипсистичком кавезу (израз украден од Зорана Ђукановића) Нарцис се више не губи у контемплацији свог лика у огледалу, већ усваја стратегије превенције, мења исхрану, престаје пушити и пити. Овим чином Homo аestheticus постаје Homo medicus, онај који сваког дана превазилази самог себе и добро се осећа, како физички тако и психички. Дакле, срећа није нешто што случајно срећемо (увек у пратњи њене неизбежне комшинице туге, која, заиста чудно, на глави носи жуто-црвени шешир), није ехо кога треба препознати у полифонији утисака и облика, прихватити као крхку пахуљу снега која ће нестати док је додирнемо прстом, него се производи, ствара, узгаја, све док не достигне стадијум подразумеваности. Ево једног ракурса који неприметно транспонује наше поимање древног сањара и ставља нас у позицију посматрања митолошког оквира из другог угла, доносећи визуелно ишчезнуће једне слике која је давно канонизована као вечна.
Па ипак, као да нам у састављању слагалице недостаје комад неба којим бисмо употпунили пастелни пејзаж нашег времена, јер Нарцисово самољубље нема дугорочне претензије на престо, већ изнова тражи потврду своје изузетности, што га чини рањивим. Због тога Липовецки на позорницу пење и трећег глумца, онога који ће у својој појави објединити амбигвитет Диониса и Нарциса, сјај жеље и трезвеност контроле, који коначно показује зашто је срећа парадоксална и двосмислена, онога који заиста може бити отелотворење нашег времена. Упознајмо га... Ко је утвара која носи кључеве истине, пресликава Диониса у Нарцису и на крају постаје неко трећи, нимало налик на претходну двојицу? Ако смо већ рекли да Липовецки своје тајне саопштава скоковито, ево једног прескока кроз векове и пределе, у коме филозоф с грчких острва прелази на римску капију, да би с ње васкрснуо бога с два лица – великог Јануса.
На фебруарском карневалу
Зашто баш Јанус? Да ли његова дволичност идеално описује тренутак у коме се наша цивилизација налази? Липовецки није расположен да појашњава очигледно. Препуштени сами себи, изгледа да решење загонетке морамо потражити у пећини Луперкал, где је вучица први пут нахранила Ромула и Рема. У том призору, ношени таласом карневалске гомиле, запињемо, посрћемо, све док нас то топло крдо масе не донесе до врата вечног града, где фебруарске Луперкалије (древна римска светковина, прим. ред.) само што нису почеле. Шта сада? Уколико будемо неодлучни, пропустићемо најважнији део карневала, у коме свештеници жртвују јарца да би касније, заогрнути само његовом одераном кожом, трчећи шибали пролазнике бичевима. С величанствене римске капије нас гледа блазирана прилика бога Јануса. У тренутку док стојимо испред њега, садашњост се пресликава у будућност, јер једно Јанусово лице истовремено у себи садржи и друго, оно које гледа у супротном правцу, те улаз представља излаз, свитање рађа сумрак, а рођење води ка смрти. Како ући у вечни град и постати део карневала? Густа магла глувонемих векова нас учи да се ни богови не боре против нужности, зато не треба ни часа часити, него спустити главу и изговорити речи молитве упућене богу с капије. Jane pater, Jane tuens, dive biceps biformis... Када уђемо, све је лако. Осмех титра око усана с разлогом, у Риму смо!
