Na poljima duvana i praistorije

Put od Havane do doline Vinjales na samom zapadu Kube nimalo nije lak, a ni kratak. Na vijugavima putevima kroz guste šume, na kojima se olujne kiše smenjuju sa suncem, vožnja autobusom traje bar dva i po sata. Samo na jednom mestu usput može da se popije kafa s aparata, za 500 pezosa što je oko dva evra, pored tezge sa suvenirima koji su, kao i kafa, skuplji nego u glavnom gradu. Ipak, šteta je otići na Kubu a ne videti polja najkvalitetnijeg i najpopularnijeg svetskog duvana čiji su brendovi „kohiba”, „monte kristo”, „romeo i julija” dovodili i dovode na Kubu svetsku elitu.

Smeštena u provinciji Artemisa, tačnije u oblasti Pinar del Rio, dolina Vinjales, nazvana po nekadašnjim španskim vinogradima, s tropskim rastinjem i klimom, jedan je od najatraktivnijih, ali  i najznačajnijih krajeva latinoameričke države. Čak 70 odsto kubanskog duvana dolazi s ovdašnjih plantaža, nacionalizovanih posle revolucije 1959. godine i s farmi na kojima se listovi najpopularnijeg tompusa suše i obrađuju u sušarama od trske i drveta.

Ispred jedne od njih sačekao nas je Benitio Kameho Nodarse. Njegovih pet generacija predaka ovde je uzgajalo i sušilo duvan. Do detalja nam je objasnio kako se ručno prave cigare. Ukratko, shvatamo da do kvalitetnog tompusa ima mnogo koraka. Prvi je velika briga o stabljikama duvana koja podrazumeva podrezivanje stabla dok je nisko i mlado. Kako raste, žene iglama pažljivo skidaju list po list. Lišće se odlaže u sušionice gde prolazi kroz poseban proces fermentacije. Iz sušionica se oseća jak miris. Tamo se slažu paketi od skupljenog lišća i dok tri meseca traje sušenje, kontrolišu se temperatura i vlažnost, važne za svežinu i kvalitet. Sve male fabrike cigara zato se rano ujutru otvaraju. Takozvani striperi  obrađuju tri vrste lišća: jedno za aromu, drugo za ukus, treće bitno za sam sadržaj cigare. Kada se na kraju u drveni omotač stavlja duvan i formira cigara, važno je da se omotač ne puni lako i da je sastav gust, a istovremeno se stalno proverava zaštita od insekata. „To je put do dobrih, organskih cigara zbog kojih turisti celog sveta dolaze ovde da bi ih kupili po povoljnijim cenama”, objašnjava farmer.

Benito nam je ispričao da je sa 18 godina napustio početak studija u Havani da bi radio na polju svojih predaka. U međuvremenu, s razvojem turizma naučio je i engleski kako bi turistima, kao nama, organizovao „kratke kurseve”, kaže,  na poljima duvana i neobičnog tropskog voća i povrća. „Eto, tako ja non-stop radim da bi državi od proizvodnje i prodaje duvana išlo 90 odsto, a meni 20 odsto”, rekao je namigujući.

Tačnije, saznajemo, farmerima ostaje 10 odsto duvana najslabijeg kvaliteta, ali mogu da prave cigare i prodaju ih samo u provinciji Pinar del Rio, lokalcima ili turistima. Cena pakovanja pet tanjih tompusa kreće se  od 20 do 30 evra u zavisnosti od toga da li je cigara „mlada”, znači od  još nedovoljno sušenog duvana ili je kvalitetnija. Pakovanja debljih cigara ovde se kreću oko 60 evra, što je znatno manje nego u Havani, ali treba znati da u našu zemlju može da se unese najviše 40 kubanskih tompusa. Po dolasku s Kube, prtljag se spušta na skener.

Benito nas je ispratio u lokalni restoran na ručak, gde smo probali nekoliko vrsta različito začinjenih krompira. Ispred nas je sačekala vlasnica Mimi Hernandez. Domaćinski nas je prvo uvela u svoju dnevnu sobu usred kafane, a ispratila su nas deca zahvalna za bombone.

Prapočetak na steni

Sledeći najstarije oldtajmere i neobičnu pesmu ptice tokoredo, koja se najčešće spušta na narandžin cvet, stigli smo do praistorije: do neobično velikih stena kakvih retko gde još ima i jednog od najvećih murala sveta. Mural praistorije slikan je na stenama četiri godine po zamisli Leovihilda Gonzalesa Morilja, učenika meksičkog slikara Dijega Rivere, nakon što mu je 1961. poveren ovaj zadatak.

Kako priča kubanski  vodič Toni Morfa, istraživač dr Antonio Nunjez Himenez obavestio je predsednika Fidela Kastra o poseti ovim planinama u kojima su pronađeni fosilni ostaci praistorijskih morskih bića, ali i ostaci prve kulture stanovnika u pećinama. To je stvorilo ideju o pitoresknom muralu koji svedoči o životu prvih stanovnika u kubanskom arhipelagu, oslikanom na planinskom zidu. Posle čišćenja stena, oslikavali su ih lokalni farmeri, konopcima vezani za padobranske platforme, po instrukcijama umetnika. Tako da je mural veliko delo Vinjalesa, na površini od 120 metara širine i 80 metara visine. Pošto govori o evoluciji čovečanstva, pored murala otvoren je Internacionalni kafić sa zastavama svih država, u kojem su za srpske turiste poslužili koktel pinja kolada, s domaćim ananasom i kokosom, po znatno nižoj ceni nego za goste sa Zapada.

Na „kratkom kursu” o kubanskim koktelima, na putu ka Indijanskoj pećini vodič nas je odveo i na originalni koktel od šećerne repe sa sokom od limuna i rumom (kubanska verzija kajpirinje) koji su nam na licu mesta dva domaćina napravila, cedeći pred nama sok iz repe. „Trebaće vam”, rekli su ispraćajući nas na vožnju čamcem podzemnom pećinskom rekom, između neobično starih stena koje kao da prikazuju obrise ljudskih i životinjskih figura.

Nad nama se nadneo nasmejani „poglavica”, a nad njim „mesec”, pokazuje vozač čamca. Sve figure su delo prirode. U pećini su prvo živeli urođenici, a otkrivena je 1920. godine. Rekom smo isplovili do vodopada čiji se kraj ne vidi, ali su nas srećom na doku pred slapovima prihvatili iz čamca.

Ispred pećine, snalazeći se u turizmu, Lorenso i Gama pletu korpe od lišća stabljike banane. Kažu, prodajući ih za dva evra, da će se boja korpe iz zelene preobratiti u braon, što se i dogodilo u Beogradu, posle nekoliko dana. Uputili su nas ponosno u „mali muzej velikih umetnika iz doline”, kako rekoše, pored pećine. 

Zapazili smo sliku koju je potpisao Kika, lokalni slikar koji je zabeležio tradiciju pušenja tompusa kod kubanskih žena, istih onih koje marljivo rade na prikupljanju listova duvana.

Na kraju ostaje, kao i za sve turiste, slikanje na vidikovcu Vinjalesa. Bazeni hotelskog kompleksa između visokih stenovitih planina na koje pogled pada izgledaju kao blesak posle prolaska kroz sela mukotrpnog uzgajanja duvana. Najveće osveženje, ipak, bio je ledeni bezalkoholni lokalni liker od mente, kojim nas je vodič Toni posle dugih razgovora i vožnji častio poželevši, ipak, da ponovo dođemo.

Kako se puši tompus

Najinteresantniji je bio „mali kurs” kako se puši tompus. Kako je Benito pokazao nama koji smo ga prvi put zapalili, važno je „katirati” ili iseći gornji kraj, povući dim, ali tako da fućkate i ne uvlačite. Milioneri na filmovima, podseća, imaju prsten koji pokazuje dokle se cigara puši, dok je siromasi istroše do kraja. Indijanci su pušili iz kožnih poveza. Dodao je i da se tompus nikada ne gasi, već ga treba pustiti da izgori.

„Važno je znati kada on ne šteti, već postaje vaš prijatelj”, dodao je uvodeći nas u svoju letnju kuhinju. Ispred je parkirana prastara plava „lada”, pored koje idilično drema seoski „čuvarkuća” – mačor.

„Morate ispred sebe na stolu, po našem ritualu, imati šoljicu kubanske kafe, beli domaći rum i cigaru, tim redosledom poređane. Jer, prvo otpijete gutljaj kafe, posle male pauze gutljaj ruma. Kada i on sklizne niz grlo, temperatura tela se poveća i organizam je spreman za temperaturu tompusa”, dao je zanimljivo objašnjenje domaćin s izraženim smislom za humor, što je tipično za stanovnike ovog kraja. Istina, većina je primetila da uz rum i kafu, bar tompus ne deluje jako... Može da se puši i uz mešavinu kafe s rumom, koja se zove karahiljo.

Velika aukcija „kohibe”

Istorija kubanske „kohibe” počinje kada je slučajno Fidel Kastro kao tek izabrani predsednik Kube šezdesetih godina prošlog veka probao cigare jednog telohranitelja. Toliko su mu se svidele da je odmah počela, najpre nebrendirana i strogo nadzirana, proizvodnja „kohibe” 1961. na periferiji Havane, u fabrici pretvorenoj u žensku školu pravljenja i uvijanja cigara. Ta kompanija proizvodila je samo ograničenu količinu cigara, za Kastra i visoke funkcionere Komunističke partije, a bile su i diplomatski poklon. Ubrzo postaju svetski priznat brend i predsednik Kastro organizuje aukciju „kohiba” cigara u čuvenom baru „Kabare Tropikana” u Havani, kako bi za zemlju pribavio novac. Na nadmetanju se okupilo četrdesetak bogataša iz Amerike i drugih zapadnih zemalja. Najjeftiniji boks sa 25 cigara prodat je za 35.000 dolara. Potpisao ga je lično Fidel Kastro.