Čari mađarske mekike
Langoš ili langošica je starinska lepinjica, nekada pripremana za doručak, u danu kada se mesio hleb, a nastala tako što su domaćice mudro odvajale malo testa i pekle ga na plamenu ili plotni šporeta
Brašno, kvasac, so i voda, ništa lakše da se umesi langoš, koji se na našim prostorima odomaćio, najviše u Vojvodini. U južnom Banatu priprema se često, a ovdašnji živalj u selima s dominantno mađarskim stanovništvom sve češće ga nudi na vašarima i drugim tradicionalnim manifestacijama. Kažu, langošice, kako im tepaju, svi vole, pa su i najbolji način da se predstave u „kategoriji” testa.
Prvi put se pominju u zapisu iz 1700. godine, a ovaj specijalitet naročito je omiljen zimi u Austriji, Hrvatskoj, Rumuniji, Češkoj...
Ovdašnje domaćice ih zovu mađarske mekike i objašnjavaju da su se nekada pripremale isključivo za doručak. Langoške su se nekada spremale u danu kada se mesio hleb, a nastale su zahvaljujući domaćicama koje su od smese mudro odvajale pomalo testa i pekle ga na plamenu ili plotni šporeta.
„Langoš se mesi slično kao kada pravimo mekike, samo što nije potrebna oklagija, niti radna površina na kojoj ćemo testo razvlačiti. Čitavo umeće je da se testo izlupa u vangli u kojoj je umešeno. To „udaranje” mekog testa ume da potraje i nekoliko minuta, sve dok se ne stvore balončići i koliko god se čini da je retko, ne treba na meru dodavati brašno, a testo mora lepo da se odvaja, da klizi kroz prste. Da bi takvo bilo, potrebno ga je i premesiti tri puta i sve to traje oko 3–4 sata. Tek onda, nauljenim rukama odvajamo male jufkice, rastanjimo ih i spuštamo u vrelo ulje”, priča Judit Kalanka iz južnobanatskog sela Debeljača.
U novije vreme ove starinske lepinjice, koje još zovu i mađarske pice, prave se u restoranima brze hrane i nude na licu mesta, jer pravi langoš mora da bude svež i služi se tek pečen. Klasičan recept propisuje da odozgo obavezno ide sitno seckani beli luk s masnoćom, ali se vremenom priča razvila u dodavanje različitih nadeva i preliva. Na uličnim gastronomskim manifestacijama, poput sajmova, festivala, u zabavnim parkovima, pa i na plažama širom regiona, najčešće su to rendani kačkavalj i kečap ili rendani sveži sir i pavlaka.
U Mađarskoj je najpopularniji langoš sa slanim dodacima, s pasiranim krompirom, pečurkama, jogurtom i kefirom, pa i varijante „pojačane” seckanom domaćom kobasicom. Na zapadu i kod nas ugađa se ukusu mušterija, pa se nude i slatke varijante – s premazom od džema, posute šećerom pa i čokoladnim kremovima.
LANGOŠ
Potrebno je:
300 g brašna tipa 400
1 dl mleka
1,5 dl vode
25 g kvasca
kašičica soli
oko 2 l ulja, puno ulja za prženje
1 dl ulja
2–3 čena belog luka
pavlaka
rendani kačkavalj
U mlako mleko dodati izmrvljeni kvasac, pokriti i pustiti da „radi”. U dublju posudu prosejati brašno, posoliti, u sredini napraviti udubljenje i sipati kvasac s mlekom, pa polako dodavati toliko mlake vode da se dobije srednje meko testo. Pustiti da naraste, bar dvostruko više, ali ako je sve kako treba, bude i trostruka količina.
U dublju posudu sipati dosta ulja da bi langoš mogao da „pliva”. Zagrejati ga da bude vrelo, pa nauljenim rukama otkidati komade testa i u ruci razvlačiti langoš na željenu veličinu.
Neko voli da je langoš hrskaviji i onda ga treba razvlačiti tanje, a ako se želi mekši, treba da ostane malo deblji. Još vruće, mađarske mekike posoliti i četkicom za kolače premazati smesom od ulja, vode i izdrobljenog ili sitno naseckanog belog luka. Po ukusu, odozgo se može premazati pavlakom i na kraju posuti rendanim sirom.
