Чари мађарске мекике
Лангош или лангошица је старинска лепињица, некада припремана за доручак, у дану када се месио хлеб, а настала тако што су домаћице мудро одвајале мало теста и пекле га на пламену или плотни шпорета
Брашно, квасац, со и вода, ништа лакше да се умеси лангош, који се на нашим просторима одомаћио, највише у Војводини. У јужном Банату припрема се често, а овдашњи живаљ у селима с доминантно мађарским становништвом све чешће га нуди на вашарима и другим традиционалним манифестацијама. Кажу, лангошице, како им тепају, сви воле, па су и најбољи начин да се представе у „категорији” теста.
Први пут се помињу у запису из 1700. године, а овај специјалитет нарочито је омиљен зими у Аустрији, Хрватској, Румунији, Чешкој...
Овдашње домаћице их зову мађарске мекике и објашњавају да су се некада припремале искључиво за доручак. Лангошке су се некада спремале у дану када се месио хлеб, а настале су захваљујући домаћицама које су од смесе мудро одвајале помало теста и пекле га на пламену или плотни шпорета.
„Лангош се меси слично као када правимо мекике, само што није потребна оклагија, нити радна површина на којој ћемо тесто развлачити. Читаво умеће је да се тесто излупа у вангли у којој је умешено. То „ударање” меког теста уме да потраје и неколико минута, све док се не створе балончићи и колико год се чини да је ретко, не треба на меру додавати брашно, а тесто мора лепо да се одваја, да клизи кроз прсте. Да би такво било, потребно га је и премесити три пута и све то траје око 3–4 сата. Тек онда, науљеним рукама одвајамо мале јуфкице, растањимо их и спуштамо у врело уље”, прича Јудит Каланка из јужнобанатског села Дебељача.
У новије време ове старинске лепињице, које још зову и мађарске пице, праве се у ресторанима брзе хране и нуде на лицу места, јер прави лангош мора да буде свеж и служи се тек печен. Класичан рецепт прописује да одозго обавезно иде ситно сецкани бели лук с масноћом, али се временом прича развила у додавање различитих надева и прелива. На уличним гастрономским манифестацијама, попут сајмова, фестивала, у забавним парковима, па и на плажама широм региона, најчешће су то рендани качкаваљ и кечап или рендани свежи сир и павлака.
У Мађарској је најпопуларнији лангош са сланим додацима, с пасираним кромпиром, печуркама, јогуртом и кефиром, па и варијанте „појачане” сецканом домаћом кобасицом. На западу и код нас угађа се укусу муштерија, па се нуде и слатке варијанте – с премазом од џема, посуте шећером па и чоколадним кремовима.
ЛАНГОШ
Потребно је:
300 г брашна типа 400
1 дл млека
1,5 дл воде
25 г квасца
кашичица соли
око 2 л уља, пуно уља за пржење
1 дл уља
2–3 чена белог лука
павлака
рендани качкаваљ
У млако млеко додати измрвљени квасац, покрити и пустити да „ради”. У дубљу посуду просејати брашно, посолити, у средини направити удубљење и сипати квасац с млеком, па полако додавати толико млаке воде да се добије средње меко тесто. Пустити да нарасте, бар двоструко више, али ако је све како треба, буде и трострука количина.
У дубљу посуду сипати доста уља да би лангош могао да „плива”. Загрејати га да буде врело, па науљеним рукама откидати комаде теста и у руци развлачити лангош на жељену величину.
Неко воли да је лангош хрскавији и онда га треба развлачити тање, а ако се жели мекши, треба да остане мало дебљи. Још вруће, мађарске мекике посолити и четкицом за колаче премазати смесом од уља, воде и издробљеног или ситно насецканог белог лука. По укусу, одозго се може премазати павлаком и на крају посути ренданим сиром.
