Pariski zakon grada
Pariz ima splin i melanholiju. Neko će naći uspeh bez ljubavi, neko i jedno i drugo. Imaju veliki gradovi, pa i ovaj grad na Seni, sjaj i siromaštvo. Još više ima rutinu metropole koja nosi i mami, donosi nesanicu i samotnost
„Svakog jutra gospodin Dipon budi se tačno u sedam sati. Gospodin Dipon živi u Ulici malih konjušnica broj 10. Svakog jutra on se tušira hladnom vodom. Za doručak jede dva vruća kroasana, čita sportske novine i pije šoljicu crne kafe.” Ostalo mi je u sećanju iz Asimilovog udžbenika francuskog, klasičnog i sa kasetama. Tekst lekcije i pitanja: „Koliko kroasana jede mesje Dipon, u kojem parku šeta psa? U kojem bistrou pije čašu vina, kada se pariskim metroom vraća s posla kući?”
Udžbenička lekcija nalik na sve druge i vežbe: „Prebaci iz jednine množinu, dodaj član, upiši predlog.” Gramatika mimo konteksta, jer ko bi, osim učeći, množio subjekte i predikate i slušao o dnevnoj rutini Parižanina koji čita fudbalske vesti i kupuje na kiosku tiket za loto, odlazi na posao istim metroom i vraća se kući na adresu dugog, teško izgovorljivog imena, nazvanu po stajama za kraljeve konje. Tako je u udžbenicima. Onaj što uči, napreže uho i lomi jezik, dok najposle ne stopi suglasnike i samoglasnike u zvuku originala.
Sad, čekajući da stane pariska kiša, u bistrou naspram Luksemburškog parka slušam sa susednog stola dvoje: čas francuskog. Ona, Francuskinja s paž-frizurom, drži čas njemu što u množinu premeće čašu vina i sto, psa što laje i pticu što leti, bulevar, kafu, kroasan. Dok pokazuje pokretom olovke reči koje treba spojiti u izgovoru, pramen njene kose dotiče hartiju. A francuska gramatika je teška, posebno sad dok pada uporna pariska kiša, a kapi udaraju na asfalt bulevara koji zove i mami, kao što vabi na dodir njen crni pramen. Ostavljaju otvorenu knjigu, izlaze pred bistro sa šoljicama u ruci. Scena je nalik na susrete iz kantautorskih pesama: on joj pripaljuje cigaretu, govori nešto približavajući usne njenom uhu, kiša nosi reči. Osmeh joj se gubi u kolutu dima, zabacuje šal. Parižani, zna se, vole šalove.
(Pre)živeti u Parizu
„Ako novi grad i jeste bogat, ne bi po tome valjalo zaključiti da su svi u njemu dobrostojeći smrtnici.” Tako u svom romanu Matijaš Sandorf o mađarskom grofu-pustolovu piše Žil Vern. Majstor avanturističkog romana kazuje o austrougarskom Trstu, o Pešti, o terezijanskim četvrtima gde živi i bogat i božjak, o onima plemenita roda i onima što su ih život i putovanje takvima učinili. Putopisna žila vodi kroz gradove koji nisu Pariz, ali jasno je, pisac piše gledajući otvorenim i zatvorenim okom. Dok opisuje bulevare, trgove, vidikovce, odakle se, iz perspektive ptice, pruža grad, majstor avanture opisuje i metropolu na Seni.
Putnici kažu: kad dođeš u grad, odmah pođi na brdo. S Monmartra, s Ajfelove kule, iz panoramske vrteške, raskriljuje se grad. Taj pogled nekad zastiru šarenilo i miris plastike – svetlucavi toranj u bojama francuske trobojke, fluorescentni most, staklena kugla sa snežnim pahuljama i minijaturom grada. Te suvenire prodaju Magrebljani, Afrikanci, Levanćani, ljudi iz Azije, svi oni što su uplovili u Grad svetlosti. U novoj se zemlji prima novi jezik, druga generacija čuva običaje, treća gubi strani akcenat. Tako bude u metropolama, ili ne bude, pa se stvore četvrti u kojima su začini doneti iz domovine još jači, izraženiji, i četvrti žive kao izdvojeni mikrokozmi, zabodeni u meso grada – kazaće neko. Ali sve tkivo velikog grada upija, dajući i napajajući se energijom, svežom imigrantskom krvlju i znojem. Francuzi vole putovanja, ne libe se da kušaju drugu gastronomiju, mio im dah egzotike u književnosti i slikarstvu. A sa metropolom neko se stopi, drugi ne, no grad živi svoje, menja duh i dah i fizionomiju, metro vozi u sve dalje četvrti. Pariz se, međutim, sav sliva u težište: ka trgu ispred katedrale Notr Dam (obnavljaju je posle požara), na kej kraj Sene gde bukinisti prodaju knjige s požutelom hartijom, ploče, medalje, značke.
Svi dolaze u Pariz, i biznismen i umetnik i zgubidan s bulevara. I svako bi, kao u velikim romanima, svoje parče hleba u gradu. Gledajući sa uzvisine na grad, vratio mi se u sećanje roman Čiča Gorio. Na hiljade njih bavi se u Parizu pitanjima brzog bogaćenja – veli Votren, lik Balzakov, cinik i lutalica što se od zakona krije pod lažnim imenom. Kazuje o zakonima pariskog života, onom što je potrebno za život u gradu, a isto traži pripovedački zarez, dubok i širok – roman. Za život u gradu, ako je po romanima i po Votrenovoj lekciji, treba truda i umeća, uz to ponajviše dobrih ljudi na putu i kao u kartama dobre igračke sreće. „Hiljade žele isto”, veli Votren mladom Rastinjaku, koji bi da okuša sreću u gradu. A Senegalac, sav u bojama regea, zapahnut dahom konoplje, prodaje mi suvenir i tiho kaže: „Golemo je i dve godine u Parizu preživeti onom ko dođe izdaleka, golemo je, mesje.”
Parižani večeraju kasno
U novogodišnje predveče u širem centru grada nema gužve. Čim se pođe dalje, od keja i glavnih ulica, sve utihne. Jedni kažu da je to zato što je Božić prošao, drugi da su turisti na slavljima, treći da je tiho jer Parižana nema, otišli su van grada. Puno je restorana s postavljenim stolovima, konobari čekaju kao postrojena garda. S nastrešnica se cedi kiša. Gradovi načas utihnu pa živnu, kao što čovek jača posle slabosti. Bila je tišina, a sad se jedan za drugim bistroi pune i pariske četvrti će živnuti novim zvukom.
Francusku hranu, punu fantazije i kulinarskog umeća, prate priče. I o čorbi od luka, jelu naizgled jednostavnom, Parižani pričaju sa slašću, uživajući u rečima kao u dobrim zalogajima, a kamoli o sirevima ili školjkama i lignjama koje u Pariz stižu s Atlantika. Za čorbu vele da ju je izmislio kraljev kuvar nakon iscrpljujućeg lova: kralj je tražio jelo lovačko i muško, na narodnu, ali u smešu je meštar od kužine dodao provansalske trave, muškatni oraščić, čašicu konjaka. Za puževe u sosu od putera i belog vina kažu da budi ljubavnu strast. O ostrigama, da su sama srž sladostrašća. O žabljim batacima, da nema hrskavijeg, a mekšeg mesa.
Na trgu, taksisti jedu kebab iz Hiljadu i jedne noći. Kiosk malen, šljašteće tirkizne boje. Vrti se mirisni valjak mesa. Biće u novogodišnjoj noći posla, biće veselih povratnika sa slavlja. „Parižani večeraju kasno”, čujem kako jedan kaže, odmičući kebab, kapi crvenog sosa cure na pločnik. I opet je, kao u onom bistrou preko puta Luksemburškog parka, Pariz sav u minijaturi, portreti i dijalozi svedeni na kroki, na ovoj pjaceti kojoj putnik ne pamti ime. Ali čim se malo podalje krene, vidi se Sena, veći trg i bulevar nazvan po vojvodi ili svecu. Iz metroa kulja mravlja gomila, oko nje prepleteni tragovi parfema. Na vetru trepere šareni pariski šalovi. Proći će još hiljadu i jedna pariska noć.
Goleme su dve godine
Svako o Parizu nešto zna. Čitao je priče i romane Igoa, Stendala, Remarkovu Trijumfalnu kapiju, Preverovu poeziju, slušao Brela i Montana, gledao Kišlovskog, Bertolučijev Poslednji tango. Svako će pohrliti u Muzej Orse da vidi galerije impresionista, stane pred sat-vitraž i kao romaneskni junak preplovi pogledom grad. U stalnim postavkama su impresionisti: doručci na travi, kafei, paviljoni, vile i dvorci. Tiskaju se turisti da vide Monea, Sezana, Renoara, više još Gogena – a najviše Van Goga, tu je najveći red, pred autoportretom riđokosog slikara.
Poneko će tek skrenuti od glavnog toka i otkriti dragulj: karikature Onorea Domijea, satiriste par ekselans, i njegove skulpturice francuskih parlamentaraca. Svakom je umetnik realizma našao crtu: prevelike zaliske, podočnjake, omlitavelu trbušinu ili kokošje grudi, dugi siranovski nos, na njemu sitne, pisarske naočare. Znala se i zna pariska čaršija smejati u brk, sebi i vlasti. Pariske su ulice bile vatrene, i sad su, Parižani ustaju na noge zbog člana zakona. No, te su vesti o protestima prekrile druge, veće, sa svetskih ratišta.
Svako ko dođe u Pariz nosi svoj bagaž, mnogi traže posao i krov. Onaj Senegalac veli: „I dve su godine onom ko dođe goleme.” Balzak bi na to: „Prvo, treba čekati dve godine u Parizu, gledati, a ne pipnuti toliko željenih stvari.” Raskošna je pariska trpeza, sve je izvan, na agori, na širokom bulevaru, u parkovima s kilometarskim drvoredima i ogradom od šimšira, na železničkim stanicama nalik na palate. „Ne znači da je svakom potaman ako je grad bogat”, piše Žil Vern o gradovima. Balzak: „Naš divni Pariz ima to preimućstvo što čovek u njemu može da se rodi, živi i umre, a da niko to i ne zna. Koristimo se blagodetima civilizacija.”
Pariz ima splin i melanholiju. Neko će naći uspeh bez ljubavi, neko i jedno i drugo. Imaju veliki gradovi, pa i ovaj grad na Seni, sjaj i siromaštvo. Još više ima rutinu metropole koja nosi i mami, donosi nesanicu i samotnost. Možda je mesje Dipon iz udžbeničke lekcije slika Parižanina – usamljenika što istom linijom odlazi i vraća se iz grada, popunjava isti tiket lotoa, u istom parku šeta psa, živeći život van konteksta grada, kao što su rečenice, prebacivane i iz jednine u množinu, van gramatike.
