Париски закон града
Париз има сплин и меланхолију. Неко ће наћи успех без љубави, неко и једно и друго. Имају велики градови, па и овај град на Сени, сјај и сиромаштво. Још више има рутину метрополе која носи и мами, доноси несаницу и самотност
„Сваког јутра господин Дипон буди се тачно у седам сати. Господин Дипон живи у Улици малих коњушница број 10. Сваког јутра он се тушира хладном водом. За доручак једе два врућа кроасана, чита спортске новине и пије шољицу црне кафе.” Остало ми је у сећању из Асимиловог уџбеника француског, класичног и са касетама. Tекст лекције и питања: „Колико кроасана једе месје Дипон, у којем парку шета пса? У којем бистроу пије чашу вина, када се париским метроом враћа с посла кући?”
Уџбеничка лекција налик на све друге и вежбе: „Пребаци из једнине множину, додај члан, упиши предлог.” Граматика мимо контекста, јер ко би, осим учећи, множио субјекте и предикате и слушао о дневној рутини Парижанина који чита фудбалске вести и купује на киоску тикет за лото, одлази на посао истим метроом и враћа се кући на адресу дугог, тешко изговорљивог имена, названу по стајама за краљеве коње. Тако је у уџбеницима. Онај што учи, напреже ухо и ломи језик, док најпосле не стопи сугласнике и самогласнике у звуку оригинала.
Сад, чекајући да стане париска киша, у бистроу наспрам Луксембуршког парка слушам са суседног стола двоје: час француског. Она, Францускиња с паж-фризуром, држи час њему што у множину премеће чашу вина и сто, пса што лаје и птицу што лети, булевар, кафу, кроасан. Док показује покретом оловке речи које треба спојити у изговору, прамен њене косе дотиче хартију. А француска граматика је тешка, посебно сад док пада упорна париска киша, а капи ударају на асфалт булевара који зове и мами, као што ваби на додир њен црни прамен. Остављају отворену књигу, излазе пред бистро са шољицама у руци. Сцена је налик на сусрете из кантауторских песама: он јој припаљује цигарету, говори нешто приближавајући усне њеном уху, киша носи речи. Осмех јој се губи у колуту дима, забацује шал. Парижани, зна се, воле шалове.
(Пре)живети у Паризу
„Ако нови град и јесте богат, не би по томе ваљало закључити да су сви у њему добростојећи смртници.” Тако у свом роману Матијаш Сандорф о мађарском грофу-пустолову пише Жил Верн. Мајстор авантуристичког романа казује о аустроугарском Трсту, о Пешти, о терезијанским четвртима где живи и богат и божјак, о онима племенита рода и онима што су их живот и путовање таквима учинили. Путописна жила води кроз градове који нису Париз, али јасно је, писац пише гледајући отвореним и затвореним оком. Док описује булеваре, тргове, видиковце, одакле се, из перспективе птице, пружа град, мајстор авантуре описује и метрополу на Сени.
Путници кажу: кад дођеш у град, одмах пођи на брдо. С Монмартра, с Ајфелове куле, из панорамске вртешке, раскриљује се град. Тај поглед некад застиру шаренило и мирис пластике – светлуцави торањ у бојама француске тробојке, флуоресцентни мост, стаклена кугла са снежним пахуљама и минијатуром града. Те сувенире продају Магребљани, Африканци, Леванћани, људи из Азије, сви они што су упловили у Град светлости. У новој се земљи прима нови језик, друга генерација чува обичаје, трећа губи страни акценат. Тако буде у метрополама, или не буде, па се створе четврти у којима су зачини донети из домовине још јачи, израженији, и четврти живе као издвојени микрокозми, забодени у месо града – казаће неко. Али све ткиво великог града упија, дајући и напајајући се енергијом, свежом имигрантском крвљу и знојем. Французи воле путовања, не либе се да кушају другу гастрономију, мио им дах егзотике у књижевности и сликарству. А са метрополом неко се стопи, други не, но град живи своје, мења дух и дах и физиономију, метро вози у све даље четврти. Париз се, међутим, сав слива у тежиште: ка тргу испред катедрале Нотр Дам (обнављају је после пожара), на кеј крај Сене где букинисти продају књиге с пожутелом хартијом, плоче, медаље, значке.
Сви долазе у Париз, и бизнисмен и уметник и згубидан с булевара. И свако би, као у великим романима, своје парче хлеба у граду. Гледајући са узвисине на град, вратио ми се у сећање роман Чича Горио. На хиљаде њих бави се у Паризу питањима брзог богаћења – вели Вотрен, лик Балзаков, циник и луталица што се од закона крије под лажним именом. Казује о законима париског живота, оном што је потребно за живот у граду, а исто тражи приповедачки зарез, дубок и широк – роман. За живот у граду, ако је по романима и по Вотреновој лекцији, треба труда и умећа, уз то понајвише добрих људи на путу и као у картама добре играчке среће. „Хиљаде желе исто”, вели Вотрен младом Растињаку, који би да окуша срећу у граду. А Сенегалац, сав у бојама регеа, запахнут дахом конопље, продаје ми сувенир и тихо каже: „Големо је и две године у Паризу преживети оном ко дође издалека, големо је, месје.”
Парижани вечерају касно
У новогодишње предвече у ширем центру града нема гужве. Чим се пође даље, од кеја и главних улица, све утихне. Једни кажу да је то зато што је Божић прошао, други да су туристи на слављима, трећи да је тихо јер Парижана нема, отишли су ван града. Пуно је ресторана с постављеним столовима, конобари чекају као постројена гарда. С настрешница се цеди киша. Градови начас утихну па живну, као што човек јача после слабости. Била је тишина, а сад се један за другим бистрои пуне и париске четврти ће живнути новим звуком.
Француску храну, пуну фантазије и кулинарског умећа, прате приче. И о чорби од лука, јелу наизглед једноставном, Парижани причају са слашћу, уживајући у речима као у добрим залогајима, а камоли о сиревима или шкољкама и лигњама које у Париз стижу с Атлантика. За чорбу веле да ју је измислио краљев кувар након исцрпљујућег лова: краљ је тражио јело ловачко и мушко, на народну, али у смешу је мештар од кужине додао провансалске траве, мушкатни орашчић, чашицу коњака. За пужеве у сосу од путера и белог вина кажу да буди љубавну страст. О остригама, да су сама срж сладострашћа. О жабљим батацима, да нема хрскавијег, а мекшег меса.
На тргу, таксисти једу кебаб из Хиљаду и једне ноћи. Киоск мален, шљаштеће тиркизне боје. Врти се мирисни ваљак меса. Биће у новогодишњој ноћи посла, биће веселих повратника са славља. „Парижани вечерају касно”, чујем како један каже, одмичући кебаб, капи црвеног соса цуре на плочник. И опет је, као у оном бистроу преко пута Луксембуршког парка, Париз сав у минијатури, портрети и дијалози сведени на кроки, на овој пјацети којој путник не памти име. Али чим се мало подаље крене, види се Сена, већи трг и булевар назван по војводи или свецу. Из метроа куља мравља гомила, око ње преплетени трагови парфема. На ветру трепере шарени париски шалови. Проћи ће још хиљаду и једна париска ноћ.
Големе су две године
Свако о Паризу нешто зна. Читао је приче и романе Игоа, Стендала, Ремаркову Тријумфалну капију, Преверову поезију, слушао Брела и Монтана, гледао Кишловског, Бертолучијев Последњи танго. Свако ће похрлити у Музеј Орсе да види галерије импресиониста, стане пред сат-витраж и као романескни јунак преплови погледом град. У сталним поставкама су импресионисти: доручци на трави, кафеи, павиљони, виле и дворци. Тискају се туристи да виде Монеа, Сезана, Реноара, више још Гогена – а највише Ван Гога, ту је највећи ред, пред аутопортретом риђокосог сликара.
Понеко ће тек скренути од главног тока и открити драгуљ: карикатуре Онореа Домијеа, сатиристе пар екселанс, и његове скулптурице француских парламентараца. Сваком је уметник реализма нашао црту: превелике залиске, подочњаке, омлитавелу трбушину или кокошје груди, дуги сирановски нос, на њему ситне, писарске наочаре. Знала се и зна париска чаршија смејати у брк, себи и власти. Париске су улице биле ватрене, и сад су, Парижани устају на ноге због члана закона. Но, те су вести о протестима прекриле друге, веће, са светских ратишта.
Свако ко дође у Париз носи свој багаж, многи траже посао и кров. Онај Сенегалац вели: „И две су године оном ко дође големе.” Балзак би на то: „Прво, треба чекати две године у Паризу, гледати, а не пипнути толико жељених ствари.” Раскошна је париска трпеза, све је изван, на агори, на широком булевару, у парковима с километарским дрворедима и оградом од шимшира, на железничким станицама налик на палате. „Не значи да је сваком потаман ако је град богат”, пише Жил Верн о градовима. Балзак: „Наш дивни Париз има то преимућство што човек у њему може да се роди, живи и умре, а да нико то и не зна. Користимо се благодетима цивилизација.”
Париз има сплин и меланхолију. Неко ће наћи успех без љубави, неко и једно и друго. Имају велики градови, па и овај град на Сени, сјај и сиромаштво. Још више има рутину метрополе која носи и мами, доноси несаницу и самотност. Можда је месје Дипон из уџбеничке лекције слика Парижанина – усамљеника што истом линијом одлази и враћа се из града, попуњава исти тикет лотоа, у истом парку шета пса, живећи живот ван контекста града, као што су реченице, пребациване и из једнине у множину, ван граматике.
