Smemo li danas da budemo srećni
Ne smemo da dozvolimo da ustajemo i ležemo ogorčeni i ljuti, isfrustrirani, uvek tražeći razlog, još lakše ga nalazeći, već moramo da učimo decu da budu srećna, da umeju da budu srećna. Poklonimo im one obične, a bezbrižne dane, one kada se ništa posebno nije desilo
Avalu sam, sećam se, prvi put videla kada nas je na izlet vodio otac moje najbolje drugarice iz detinjstva, čika Dule Božović, dobri duh našeg kraja, Novljanin poreklom, po struci veterinar, čovek kojeg su voleli svi u kraju, onaj koji je sterilisao, vakcinisao i od parazita čistio sve naše ulične ljubimce s kojima smo odrastali. Sećam se, dakle, tog izleta, Dule, moja drugarica Tatjana i ja sedimo ispod drveta, preko puta nas je Avala, to je sve čega se sećam, ničega konkretno zapravo, osim osećaja topline, bezbrižnosti i radosti uokvirenog vremenom koje ne teče, već postoji tu, samo za nas, i pušta nam da rastemo u miru. Iako se ništa posebno nije desilo tog dana, ostao mi je u sećanju i često ga se setim.
Druga moja poseta Avali je kada se u autu punom dece iz kraja vozimo uz planinu, za volanom je Acko, takođe otac moje prijateljice Ane. Acko je radio u Kuvajtu, zemlji koju niko nije mogao da locira na mapi, iz koje je Ana dobijala najegzotičnije poklone. Tog izleta se sećam, igrali smo janjine-banjine, Avala se pružala visoko iznad nas. Bio je moj red, neko se izmakao, a ja u slobodnom padu, dlanom, pronašla veliki oštar kamen. Dlan se raspukao kao cvet koji izleće iz klovnovskog pištolja, a Acko je na njega zalepio papirnatu maramicu. Seli smo u kola i krenuli ka Tiršovoj, mamu su dovezli s viklerima na glavi preko kojih je uvek nosila brašnom isprljanu narandžastu maramu, uvek prekinuta u nečemu što radi da bi bila dovedena na moja ušivanja. Pamtim samo da je teže bilo odlepiti, odnosno odseći tu maramicu sa živog mesa negoli zašiti ranu, što sam izvesnom Acku posebno zamerila. Uskoro je u Kuvajtu počeo rat, a Acko, kako smo čuli, ostao bez posla, što sam mislila da sasvim sigurno ima veze s maramicom, i nije mi bilo žao. Pitate se gde je moj otac na svim tim izletima? Otac je na ratištu, tako se govorilo tokom telefonskih poziva koje je majka obavljala iz ćoška trpezarije dok se sivi uvijeni kabl telefona proteže do poda, brat i ja ga namerno upetljavamo, pa otpetljavamo, upetljavamo, pa otpetljavamo. To su bila naša posla.
Sledeći pogled na Avalu je kroz dvogled iz dvorište babe i dede – nema je. Nema Avale. Ima, naravno, planine, ali nema tornja. Baba kaže kako joj je „ono veliko brdo sada golo bez tornja”, a deda govori kako je toranj bio na nižem brdu. Mi odvrćemo dvorišnu česmu do kraja kako bi voda prskala na sve strane, to nam je posebno zabavno, jer na tim česmama voda nikada ne curi nadole, već u svim drugim pravcima. „Nije, Iljo, no na veljem – nije, Vase, no na manjem”, te dve rečenice se takođe vrte ukrug makar pet vožnji. Daju i nama da gledamo kroz dvogled – na većem brdu se jasno nazire Spomenik neznanom junaku dok se na manjem nepogrešivo vide ostaci srušenog tornja. Kada smo joj to objasnili i pokazali, baba na kraju konstatuje kako ne ume da gleda kroz dvogled. Baba ne priznaje poraz.
Godinama kasnije zaljubljujem se u Biljanu Jovanović i roman Pada Avala. Uveliko verujem da Avala sada već nije slučajno lajtmotiv u mom životu, i na kraju se posle priličnog broja selidbi, nastanjujem tačno preko puta Avale. Gledam je svakoga jutra i svake večeri. Gledam je leti kada se usija, zimi kada izgleda kao da ju je neko docrtao na sliku Pitera Brojgela Starijeg Lovci u snegu, gledam je onih noći kada joj samo vrh izbija iz magle, a ona se sprema da poleti, ili je već poletela. Danas, kada se luksuz meri u tome koliki komad neba vidiš kroz prozor, moje drugovanje sa Avalom smatram velikom privilegijom. Danas kada većine ljudi iz moje priče nema, Avala, feniks moj, tu je da podseti na njih. Ipak, oni koji polako ostaju bez svog neba, zaboravljaju da je Beograd metropola. S druge strane, oni koji misle da je Beograd metropola, zbog svog metropolitskog života, zaboravljaju da je Beograd ipak grad na Balkanu.
Čovek je, kažu, prvo pripitomio psa, zatim svinju. Danas, hiljadama godina nakon toga, svinja se rađa pitoma, dok se čovek, uvek i uvek, iznova, rađa divalj, naopak, čak i doslovno, glavom nadole. Kažu „deca su najbolji ljudi”, dok su ona neretko zapravo pogana, sebična, neartikulisana, zavidna, surova prema drugoj deci ili životinjama. Mi smo tu da ih naučimo, pripitomimo, postavio etičke norme koje smo i sami nasledili u porodici, zajednici, kroz veru ili ma šta drugo. Svaki propust u tom odgoju ostavlja na nas posledice, ali je isto tako jasno da ne postoji odgoj bez „propusta”, bez obzira na okolnosti, na uslove koje smo imali ili uglavnom nismo. Pa tako čovek može da zauvek u okolnostima traži izgovor zašto nije postao čovek, ili da u sebi nađe kapacitet i volju da to postane. Zabluda je misliti da je ovaj svet ikada bio pravedan i po meri svakoga, to može da misli samo onaj ko je imao sreće.
Da li i mi koji smo lišeni takvih zabluda imamo pravo da budemo srećni? Da li biti srećan danas znači ne saosećati sa, izdati, je li neumesno? Verujem da svako može, svakoga dana, kako da pronađe volju da bude čovek, tako i da pronađe razlog, makar i najmanji, da bude srećan, uprkos okolnostima? Ne smemo da dozvolimo da ustajmo i ležemo ogorčeni i ljuti, isfrustrirani, uvek tražeći razlog, još lakše ga nalazeći, već moramo da učimo decu da budu srećna, da umeju da budu srećna, jer ona neprestano motre na nas, jer ih vaspitavamo svojim emocijama koliko i jezikom. Poklonimo im one obične, a bezbrižne dane, one kada se ništa posebno nije desilo, a koje će pamtiti ceo život. Nadam se da ćemo u ovoj, a i svakoj narednoj godini imati više takvih dana. Sasvim običnih.
