Branko Baletić – Ubi me prejaka slika

Na dodeli priznanja Udruženja filmskih umetnika Srbije (UFUS) za 2023. godinu, održanoj sredinom decembra u beogradskom Aero-klubu, reditelj Branko Baletić je dobio najveći aplauz od svojih kolega, ne samo kao dobitnik nagrade za životno delo već i zbog onoga što je tada rekao o tužnom stanju naše bioskopske mreže. Neumorni društveni aktivista nije mogao ni ovom prilikom da prećuti ono loše što je zapazio u gradu u kojem je rođen, gde je odrastao i sticao prva filmska iskustva.

Zašto ste tako emotivno reagovali kad ste pomenuli beogradske bioskope i kako bi to UFUS mogao da pomogne?

Došao sam u Beograd da primim ovo visoko priznanje od svojih kolega (uzgred, neku drugu nagradu niti bi mi Srbija dala, niti bih je ja, da se to ipak desi, primio), od udruženja čiji sam član duže od 50 godina. UFUS se nije obrukao ni na jedan način tokom tog perioda; naprotiv, bez rezerve se brinuo o svojim članovima i dao veliki doprinos rešavanju mnogih problema srpske kulturne scene, a i šire. Šetajući Beogradom obišao sam nekadašnje bioskopske sale – Jadran, Kozara, Partizan, Kosmaj, 20. oktobar, nema traga od njih. Na vratima bioskopa Zvezda rešetke. Pomislih, možda bi bilo bolje da se nalazim sa one strane rešetke sale u kojoj smo nekada Goran Marković, Srđan Karanović, Slobodan Šijan pa i ja među ostalima dočekivali od 200.000 do 300.000 gledalaca. Prolaznici su mogli pomisliti da je suzu u mojim očima izazvala beogradska košava, ali ne! To iz mene curi odjavna špica. Možda se tragični usud ovih bioskopa krije u njihovim imenima? Zamolih svoje mlade kolege da povedu široku društvenu akciju: povratak bioskopa, povratak publike, kako Beograd ne bi bio grad razvaljenih bioskopa.

Kao reditelj nekih od kultnih jugoslovenskih filmova, deo ondašnje kulturne scene, ali i otvoreni kritičar malograđanštine, snobizma i kvaziintelektualne elite, „šezdesetosmaš” i večiti „buntovnik s razlogom”, da li biste rekli da su izazovi s kojima su se tada suočavali filmski stvaraoci bili bitno drugačiji nego ovi danas?

Kulturna scena Jugoslavije bila je daleko šira nego danas u eksjugoslovenskim državama, iako i danas postoji saradnja između nas, ljudi filma na zajedničkom kulturnom prostoru. Najvitalniji deo čudesne jugoslovenske kinematografije bio je srpski film. Mi tada nismo mogli ni slutiti da će 40 godina kasnije situacija biti lošija nego u naše doba: s jedne strane protivno kontinuitetu prekida se funkcionisanje takozvanog kinematografskog kruga koji čine svi elementi, počevši od filmskih škola, proizvodnje, distribucije, prikazivača, Filmskog centra, odnosno načina finansiranja, pa do zakona o kinematografiji i krovnog zakona o kulturi. Stoga mi se čini da smo mi stvarali u boljim uslovima nego naše kolege danas. S druge strane, snima se dosta i mada nemam puni uvid u kvalitet, ono što sam video profesionalno je urađeno. Pa ipak, čini mi se da ti ostvareni projekti nemaju puni kontakt sa stvarnošću, niti kritički odnos prema svemu što nas okružuje i što nam se dešava, a to je zapravo bilo ono što je moju generaciju krasilo i privlačilo publiku u sale.

Bili ste jedan od osnivača „Beogradskog kulturnog kruga” 1992. godine i, prema sopstvenim rečima, sarađivali sa „hrabrim ljudima koji su se u opasnim vremenima usudili da misle drugačije”. U kojoj je meri takva hrabrost uspela da opstane u filmovima, knjigama, dramama i drugim umetničkim delima koja nastaju danas? Šta je to što određuje današnjeg intelektualca?

Nije reč o nekoj posebnoj hrabrosti, već samo o promišljanju sveta u kojem živimo, i razume se odgovarajućoj reakciji kroz dela koja stvaramo. Intelektualac je onaj čovek koji ima sopstvenu sliku o tom svetu. Tu sliku mu ne formiraju novine, televizija, mreže, portali, političke partije ili crkva, već on sam, i ona će biti utoliko tačnija ukoliko on ima više informacija, a time i manju mogućnost pogrešnog rasuđivanja. Ostalo je pitanje mentalne mape i aktiviteta, dakle – biti građanin. Mnogi misle da su samim tim što su članovi ove ili one partije, ili crkvene organizacije, ispunili svoju građansku dužnost. Zato i životarimo u ovoj regionalnoj mrtvaji. Teško je igrati glavnu ulogu u sopstvenom životu, ali možemo bar neku značajnu, samosvojnu rolu, ili na kraju bar upečatljivu epizodnu. Biti statista sa zadatkom u tuđim životima nedostojno je svakog građanina, a biti građanin u punom značenju te reči najveća je hrabrost i odgovornost prema sebi, porodici, poslu koji obavljate i društvu u kojem živite. Razmišljajte o tome.

Mlađe generacije vas znaju kao reditelja, scenaristu i producenta, ali bili ste i reli-vozač, učestvovali u nekoliko automobilskih ekspedicija u Africi i Aziji (među kojima i onoj na Kilimandžaro), čak kao kaskader menjali Dragana Nikolića u „Nacionalnoj klasi”. Koja ljubav se prva rodila, prema filmu ili prema automobilima?

Podsetiću vas da su film i automobil izmišljeni gotovo istovremeno, krajem 19. veka, povezuje ih pokret, odnosno kretanje. Osim toga, filmsko platno ima isti oblik kao i vetrobran – šoferšajbna na automobilu. Slike sveta koje sam video i doživeo sedeći za volanom su još snažnije i uzbudljivije od fiktivnih slika u mojim filmovima, ali zajednički im je imenitelj da me ispunjavaju i bole do neizdrža. Kad me već pitate o „prvim ljubavima”, dodao bih i nešto lično, u vezi s ovom novinskom kućom: Politikin zabavnik je bio najlepša i najvažnija igračka u mom detinjstvu! Tako je počela igra.

S kojim ste kolegama najviše radili, koje glumce posebno pamtite kao likove u svojim filmovima?

Film je u izvesnom smislu i kolektivni čin. Zamislite kada stotinak ljudi predano deluje u okviru svojih profesija i tako od pet do šest nedelja zajednički istrajavaju ka istom cilju, da naprave dobar film. Iskustvo sa saradnicima je nešto najbolje tokom karijere, bez obzira na to da li sam bio producent, reditelj ili scenarista u filmskim projektima. Čini mi se da je moja generacija više sarađivala međusobno, lišena sujete, nego današnji umetnici. Ipak, izdvojio bih glumce i glumice kao najsnažniji segment sjajne jugoslovenske kinematografije: oni su najbolja deca koju smo ikada imali. Neka se ljute na mene zbog toga što ih nazivam decom, ali reč je o tome da trčeći iz lika u lik, iz karaktera u karakter, iz jedne situacije u drugu, pokušavaju da nas probude kroz igru. Teraju nas da razmišljamo, da sanjamo, da dišemo duboko, i na kraju da budemo bolji nego što jesmo, a sve to kroz čarobnu, na oko dečiju igru koja nam očajnički nedostaje. Od stotinu sjajnih, ovom prilikom izdvojiću Dragana Gagu Nikolića. Stvoren je mit o urbanom šmekeru, strašnom švaleru, mangupu, a zapravo je bio melanholik i mudrac mnogo bliži Popaju iz Balkan ekspresa nego Flojdu iz Nacionalne klase, a završio je kao Džimi Barka ubijen u poljskom ve-ceu u filmu Kad budem mrtav i beo. Eto, to je ta igra velikih glumaca: Gaga Sokrat s beogradskih ulica.

Kada ste se i zašto preselili iz Beograda u Crnu Goru i kako je to uticalo na vaš odnos prema filmu?

Mesto boravka ne može uticati na odnos prema filmu. Sebe sam uvek smatrao građanskim aktivistom, što god ko mislio o tome. Tako jedne turobne godine postao sam prvi predsednik Matice crnogorske u Beogradu. Jednostavno, otac i majka su mi Crnogorci, kao i obe bake i dede. Da nesreća nikada ne dolazi sama, i žena mi je bila Crnogorka – ja sam nju voleo zato što je bila sjajna i kreativna žena, a ne zbog nacionalnog porekla. Nisam, dakle, ispunjavao uslove da budem Srbin, a naročito ne veliki Srbin, što se tada cenilo više od diplome i stvaralačke energije. Usledili su neki mrki pogledi, prekori, i tako to, da ne nabrajam dalje. Ostavim sve, napunim rezervoar i stisnem gas do daske, te sada živim u jednom selu između Podgorice i Danilovgrada. Mala kuća s dvosobnom garažom, tj. radnom sobom. Smatram da čovek treba da se bori za svoja građanska prava tamo gde živi. Tako sam sada seoski aktivista, znate ono, loša infrastruktura... Prvo sam zamenio sijalice, zatim gumice na česmama i redovno čistim ispred kuće. Tako počinju promene: krenite od sebe. Eto jedinog saveta koji mogu dati.

Kako ste ušli u svet sedme umetnosti, šta je uticalo da joj posvetite ostatak života i da li ste ikada došli u iskušenje da je napustite?

Sve što je u vezi s filmom nikada mi nije teško padalo. Setim se povremeno svojih sjajnih profesora na beogradskoj akademiji. Pored raznih oblasti koje su pokrivali, svi zajedno predavali su najvažniji predmet – etiku. To me učvrstilo u uverenju da bez obzira na probleme s kojim se suočim, bilo kao profesor ili reditelj, nema skidanja noge s gasa!

Kažu da reditelj svaki film voli jednako kao roditelj svoje dete, pa ipak, da li biste neki izdvojili i da li biste, iz ove perspektive, neki drugačije snimili?

Tačna je ta poredba dece i filmova, bar u mom životu. Pa ipak, sve pobede i svi sjajni porazi, sve medalje, nagrade, aplauzi, sve radosti pa i filmovi polako blede. Ostaju samo ćerke.

Na čemu sada radite, imate li (još) neku neostvarenu želju, nesnimljeni film, nedovršeni scenario?

Svake noći sanjam nove projekte, mesecima sedim u montaži, recikliram dokumentarne filmove velikih majstora i tako od arhivskih materijala realizujem nove televizijske dokumentarne serije. Dobro je to za kulturu sećanja.

Vaše bogato životno iskustvo, uspešna karijera i poznanstva s nekima od najsjajnijih kreativnih umova gotovo da prizivaju ovo pitanje: šta biste savetovali mladim rediteljima, a šta novoj filmskoj publici?

Kada smo završavali akademiju, pitali smo profesora dramaturgije, čuvenog Ratka Đurovića, kako da mu se zahvalimo na onom što nas je naučio. Rekao je: „Deco, kad god možete, ma gde bili, otvarajte obdaništa, škole, fakultete. Ako nas išta uništi, to će biti neznanje.” Ja bih dodao: otvarajte i bioskope, kao poslednje mesto za promišljanje sveta u kojem živimo. Pitali su me studenti 1999. godine: „Profesore, šta će biti s nama?” Još im nisam odgovorio. Ubi me prejaka slika.